Термика

Део сунчевог зрачења се одбија, рефлектује од Земље, а део се апсорбује. Биљке и зелене алге, акумулирају сунчеву енергију, а гола земља, њиве, камењар, пустиње, зграде... се загревају. Те загрејане површине су топлије од околине, па један део топлоте одају зрачењем, а остатак предају околном ваздуху. Тако се ваздух у близини тла загрева, и постаје лакши од виших слојева. Топао слој ваздуха има мању специфичну тежину, па као дрво потопљено у воду, тежи да исплива. Загревањем се повећева дебљина слоја топлог ваздуха и потребна је мала нестабилност у горњим слојевима, па да се топао ваздух, ТЕРМИКА, пробије и крене у вис. Нестабилност може изазвати ветар, конфигурација тла, врста биљне културе, односно близина површина, које различито апсорбују, или рефлектују топлоту. У равници је дебљина загрејаног слоја већа, него у планинском подручју, јер нема природних термичких окидача, иницијатора започињања пробоја термике.  Зато у равници настаје више мањих термика, које се спајају у већи стуб, на висини и до пола километра. Захваљујући немару и спаљивању сламе, типична равничарска термика је због дима постала видљива.

Снимак је направљен 20.7.2007. између вршачког брега и Куштиља.