Srbin svetski putnik kao iz Žil Vernovog romana „Put oko sveta za 80 dana”

Braća Savić, osnivači, vlasnici i urednici „Malog žurnala”, jednog od najtiražnijih srpskih listova, bili su poznati kao ljudi otvoreni za novotarije. Prvi su nabavili rotacionu štamparsku mašinu, prvi otvorili bioskop u namenski sagrađenoj zgradi, među prvima se bavili filmom. Zato i ne čudi što je na vrata baš njihove redakcije 1910. godine zakucao mladić koji se predstavio kao Milorad Rajčević.

Brzo se zbližio sa Savićima, kojima je bilo krajnje simpatično njegovo bavljenje sportom, na koji se u Srbiji tog doba gledalo kao na gubljenje vremena i zabavu za dokone. Postojala su dva gimnastička društva, „Soko” i „Dušan Silni”, Kolo jahača „Knez Mihailo” i Prvo srpsko velosipedsko društvo. Rajčević je bio član dva od četiri postojeća.

Završio je četiri razreda osnovne škole u Leskovcu, dva razreda građanske, a onda otišao na zanat kod čuvenog Dragutina Inkiostrija Medenjaka, kod koga je učio dekorativno slikarstvo. U petnaestoj godini odlazi u Beč i nastavlja učenje kod dvorskog slikara. Tu nema mira, pa prolazi celu Austrougarsku, Nemačku, Francusku, gde je u Parizu proveo tri meseca u ateljeu Žorža Vebera.

Ni tu se nije skrasio, pa nastavlja u Švajcarsku, stiže u Rijeku, gde se smuca po luci i upoznaje kapetana prekookeanskog broda, koji mu pomaže da se ukrca i ode u Ameriku. I Ameriku prolazi uzduž i popreko, i ko zna dokle bi to trajalo da na jednoj pešačkoj utakmici (maraton) nije povredio nogu i dospeo u bolnicu. Tu se otkriva da uopšte ne poseduje pasoš, pa ga vlasti brže-bolje ukrcavaju na prvi brod koji polazi za Evropu. Odlazi kod tetke u Rumuniju, a odatle u Carigrad, Aleksandriju i Jerusalim. Za vreme ovih, videće se početnih, putešestvija Rajčević je naučio pet jezika.

Dopisnice sa sopstvenim likom

Savići su 1910. godine ponudili Rajčeviću opkladu, nalik onoj na koju je pristao Fileas Fog u Vernovom romanu „Put oko sveta za 80 dana”. Doduše, dobio je mnogo više vremena, dve godine, tokom kojih je trebalo da obiđe Afriku, Ameriku, Evropu, Aziju i da se vrati na Balkan. Maršruta je određena s obzirom na godišnje doba kada putnik kreće. Baš zato je posle Italije određena Afrika, da bi se iskoristilo povoljno vreme.

Redakcija mu, po dogovoru, daje mesečni trošak od 150 dinara, koji će ga svaka tri meseca čekati u mestu koje sam odredi. Osim toga, jedini izvor prihoda mu je prodaja dopisnih karata sa sopstvenim likom. Rajčević je takođe bio dužan da iz svakog mesta redakciji pošalje dopis. Od tih dopisa nastale su vrlo čitane reportaže. Opklada je oberučke prihvaćena i Rajčević 13. marta 1910. godine kreće na put, svečano ispraćen od prijatelja sportista i redakcije „Malog žurnala”. Sa sobom nosi i „putničku knjigu”, to jest praznu svesku u koju je nameravao da sakupi potpise svih značajnijih ljudi koje u toku putovanja bude sretao.

Već posle dva dana u Gornjem Milanovcu u knjigu mu se upisao princ Đorđe Karađorđević. Iz Srbije prelazi u Crnu Goru, gde ga prima i crnogorski prestolonaslednik Danilo, koji ga daruje jubilarnom spomenicom knjaza Nikole. Prebacuje se u Italiju, odakle je trebalo da produži u Afriku. Tu nailazi na prve teškoće i u dogovoru s redakcijom menja maršrutu, pošto zbog rata u Tripolitaniji (Libija) nije mogao da dobije dozvolu za put. Iz Francuske mu je zabranjeno da ide u Afriku iz istog razloga, pa prolazi Englesku i Nemačku, da bi se 12. jula 1910. godine obreo u Petrogradu.

I pored nepredviđenih okolnosti, svetski putnik je pun poleta, ne spominje teškoće i čini se da uživa u pustolovini. U evropskoj Rusiji ostaje mesec dana koje nije uludo potrošio. Naime, Rajčević je imao zgodnu naviku, vrlo neuobičajenu za pustolove, koji su uglavnom odsedali u najjeftinijim svratištima, dizali dževu i dreku po ulicama i krčmama, ne bi li prodali što više dopisnica i došli do preko potrebnog novca. On je radio sve suprotno.

Gozbe i zatvori

Odsedao je u najboljim hotelima koje je mogao da priušti, posećivao predstavnike vlasti da mu overe putnu knjigu, obilazio sportske klubove i istaknute ličnosti za koje je imao preporuke. Uglavnom su ga svi primali sa oduševljenjem, a veze koje je sticao koristile su mu i za dalji put, pogotovu u Rusiji, gde su visoki funkcioneri po Sibiru i Dalekom istoku često bili u rodbinskim ili bar prijateljskim vezama. Doduše, nikako nije bio zanemarljiv uticaj slavjanskog bratstva i solidarnosti. Konačno, 4. avgusta, vozom prelazi Ural i iz Čeljabinska biciklom nastavlja po Sibiru i dalje po Aziji. Tu već oseća žal za Evropom, prolazi kroz puste krajeve, gde su mu narodi i običaji strani, i gde se oseća sve usamljenije.

Ipak, nije klonuo duhom, nego na biciklu pedala sve dalje u Aziju. Viđa vozove koji prevoze osuđenike u Sibir, u Irkutsku učestvuje u velosipedskoj utakmici i osvaja drugo mesto. U ruskoj Mandžuriji ga prima guverner, koga oduševljava crnogorska medalja koju Rajčević s ponosom nosi. Na prijemu se veoma začudio kada je čuo srpsku pesmu „Rado ide Srbin u vojnike”, koju je pevao stari ruski oficir.   Objasnili su mu da je ratnik pesmu naučio od generala Jovana Lipovca Crnogorca, s kojim je služio. Uopšte, Rusko–japanski rat Rajčević često spominje, obilazi Port Artur, mesto velikog ruskog poraza, nad kojim tuguje.

Svuda usput drži predavanja o Srbiji, a u Vladivostoku upada u nepriliku, kada na večeri kod američkog konzula prisutni Pinkertonov detektiv posumnja da je Rajčević odbegli ubica, koji je iz Amerike pobegao u Rusiju. Sličnost je tolika da čak imaju isti ožiljak na ruci, tako da mu sledi nekoliko dana zatvora. Većih neprilika spasava ga njegova putnička knjiga i članci „Malog žurnala” koje je redovno dobijao poštom.

Posle Vladivostoka ide u Japan, odakle se javlja oduševljen radinošću naroda, higijenskim navikama (kupaju se najmanje dva puta dnevno), brojem zlatnih zuba u glavi, i gejšama. Upriličio je posetu prestolonasledniku, koji ga ljubazno prima i daruje, ali odbija da se potpiše u knjigu, pošto je to suprotno japanskim običajima, gde je car božanstvo.

U Kobeu odlazi u nemački klub „Konkordija”, gde se okupljaju stranci. Svi su oduševljeni njegovom pričom i knjigom, osim jednog pijanog Nemca, koji pravi neslane šale na račun „ciganskog kralja Petra”, za šta dobija pesnicu u lice i razbijen cviker. Posle opšte tuče Rajčević završava u policiji, odakle ga puštaju posle posredovanja ruskog konzula („blagorodnog baćuške”) i pokazane posetnice prestolonaslednika. I Nemac je dopao zatvora, da se malo istrezni, sa sve razbijenim cvikerom, a Rajčević nastavlja put.

On gore, tigar dole

Na brod, pa u Singapur i Malaju. U Singapuru obilazi kockarnice i pušionice opijuma, zgražava se nad onim što vidi, a to uključuje i sobu za samoubistvo. U toj sobi, u kockarnici, nalaze se stolica i omča, kako očajnici ne bi smetali ostalim gostima i prljali prostorije, ako odluče da posle velikog gubitka sebi prosviraju glavu ili se obese.

Sledeće odredište je Sijam, gde priređuje izložbu svoje knjige, za koju je vladalo neviđeno zanimanje. Odštampano je i prodato 10.000 dopisnica, koje su služile kao karte. Prima ga i kralj lično, poklanja mu motorni velosiped, kako bi mu olakšao put, a dodeljuje mu i pratnju na slonovima. U Sijamu proslavlja i Božić, u domu Nemice iz Pančeva, koju slučajno upoznaje.

Uopšte, celim putem sreće zemljake, od Crnogoraca koji su bili dobrovoljci u Rusko–japanskom ratu, pa ostali u Rusiji, do lopova visokog stila u Jerusalimu. I Indiji, gde pre njega stiže vest o dolasku, priređuju mu veličanstven doček, posle koga nastavlja put motorom po potkontinentu. Čudi se kastinskom društvu, zatucanosti Indusa po unutrašnjosti koji beže od „belog demona na motornom velosipedu”, sve dok ga ne primi neki radža, koji ga gosti nekoliko nedelja.

Kao posebnu čast, priređuju mu lov na tigrove, na slonovima. Naš putnik nerado prihvata i tokom celog lova samo gleda kako da ne ispadne iz korpe, pošto ga na tlu čekaju krvožedni tigrovi. Posle nekog vremena seća se izreke „U grad kad hoćeš, iz grada kad te puste”, pošto radža ne pokazuje da mu je dosadilo društvo srpskog pustolova. Ima priliku da proba jela njemu nepoznatog porekla.

Kada ga je radža konačno pustio, ide na Cejlon, i tu sreće italijansku koleginicu koja, za razliku od njega, putuje sa svitom i silesijom kofera, pa se mučeni Milorad iščuđava dok gleda u svoje jedine cipele i ranac.

Afrika, konačno

Sledeća je Persija, gde vlada epidemija kolere, pa neko vreme provodi u brodskom karantinu. Kada se iskrcao, posle dužeg vremena nailazi na pivo, hleb, vino i ostalu njemu poznatu hranu, što ga posebno raduje. U Siriji, gde se pri prelasku pustinje pridružuje karavanu, umalo da strada. Naime, razboleva se, saputnici misle da ima kugu, ili bar koleru, pa ga izbacuju iz karavana. U pustinji to znači smrt, pa ih iz daljine prati, a jedne noći pokušava da ukrade malo vode, biva uhvaćen i isprebijan. Na sreću, sažaljeva ga neki starac, daje mu konja i upućuje u Damask. Tu se leči, prisustvuje štrajku 2000 prostitutki, čudi se kako ih policija pušta na miru sve dok nisu krenule da kamenuju valijin konak. Preko Bejruta dolazi u Jerusalim, gde ga primaju jerusalimski i jermenski patrijarh. Hodočasti po Svetoj zemlji i, konačno, dolazi kraj putovanju.

U Beograd stiže 21. septembra 1911. godine. Priređen mu je svečani doček na pristaništu, a braća Savić sve to snimaju za prikazivanje u svom bioskopu.

U planiranju puta u Afriku na proleće 1912. godine ometa ga Prvi balkanski rat, u kome učestvuje kao vojnik. Sledeće godine obilazi obe Amerike, opet planira Afriku, ali su mu se već treći put planovi izjalovili. Naime, izbija Prvi svetski rat. Posle njegovog završetka konačno kreće i obilazi Afriku, o čemu štampa dve knjige „Iz žarke Afrike”.

Od njegove putničke knjige nastaje najveća i najvrednija zbirka autograma u ovom delu sveta. Za divno čudo, ostatak života provodi u Beogradu, u miru.

Izvor: Politikin Zabavnik