Osvrt: Sačuvaj nas, Gospode, prijatelja...

To jest, da su pojedinačno Amerika, Francuska, Britanija, Nemačka, Austrija, Crna Gora, Makedonija... vrli srpski prijatelji. Ili makar nisu nam neprijatelji!

Kad ono, baš ti „prijatelji“ otimaju Srbima valjda ono što nam je najsvetije. Kažem valjda, misli se na Kosovo i Metohiju, premda prijatelji pominju samo Kosovo, ali otimaju i Metohiju skupa. Ne samo da su ovi „prijatelji“ priznali državu „Kosovo“, nego hoće i srpsko kulturno nasleđe Arnautima da poklone. Kažu Kosovo će se kao član Uneska bolje starati o Visokim Dečanima, Gračanici, Patrijaršiji i stotinama drugih spomenika srpske kulturne zaostavštine od samih Srba! Možda poput džihadista iz Islamske države koji brižljivo čuvaju spomenike svetske vrednosti u Palmiri, Mosulu, odnosno Talibani u Avganistanu? Uostalom Tači i kompanija su primerom utrli put džihadistima i pokazali kako se ophodi prema kulturi drugih nacija i religija.

Nije lako razumeti visoku politiku. Sve što čini mudro rukovodstvo, čini u našem interesu. Smeši se poglavlje 35! Malo li je? Evropa nas hvali. Srbija je garant mira. Najhumanije se ponašamo prema migrantima s Bliskog i ostalog istoka. Ljudi beže od rata u Siriji, Iraku, Pakistanu, Avganistanu, Eritreji, ima i Iranaca, Somalijaca, Marokanaca... Nisam potpuno siguran da svuda besni rat, ali kad mladi ljudi beže sigurno nije bez razloga. Pa kad naši građani odlaze u Nemačku, Švedsku ili Norvešku, i traže azil u tom hladnom, bezdušnom svetu, a napuštaju jednu prosperitetnu, demokratsku, priznatu i uvaženu zemlju, te neće Pakistanci i Kurdi!

Mi obični građani ne možemo da odgonetnemo zamršene političke rebuse. Ja, na primer, volim da padne režim Mila Đukanovića u Montenegru. Ne smatram da je Crna Gora drugo oko u glavi, ipak su mi Srbi iz Crne Gore draži od montenegrina. I kako onda da razumememo veliko prijateljstvo srpske i crnogorske vrhuške? Otimaju nam jezik, srpski. Progone Srpsku crkvu, Zbog dosledne politike, kažu, podržavaju Kosovo nauštrb Srbije. A mi nikad bolje odnose nismo imali s Crnom Gorom! Ajde!

Da nije ono sličan se sličnom raduje? Svako traži prijatelja po svojoj meri. Ili, ponoviću, mi obični smrtnici ne možemo da dokučimo visine genijalnog promišljanja. Biću iskren, ne sviđa mi se premisa „Evropa nema alternativu“. Bio sam ubeđen da ništa ne može postojati bez alternative. Samo propali kockar, avanturista može položiti sve adute na jednu kartu. Mudar čovek se ne kocka. Ako se već kocka, onda ide na sigurno. Znači, organizuje kocku i tako nikada ne gubi. Čak i nepopravljiv kockar ne baca sav novac na jedan broj, jednu kartu, odnosno jedan loz! Međutim, počinjem da sumnjam u sebe.

Upravo politika koju ja nisam podržavao dobija 54 % glasova. Više od polovine ispitanih u anketama daje za pravo srpskom rukovodstvu. Priznajem da se kolebam. Eto, otvaraju se poglavlja, privreda porasla za neverovatnih 0,5%, raste zaposlenost, Finci kupuju Fap iz Priboja, Mercedes kreće u proizvodnju u Srbiji, Beograd se gradi na vodi (nadam se i malo čvršćoj podlozi), rešene su sve sporne privatizacije, nema kriminala, sačuvali smo Kosovo, sačuvali smo stare prijatelje i zadobili nove, sve više ličimo na Zapad. Za sada doduše više na Divlji, ali biće još pomaka.

I zato verujem da ću na sledećim izborima dati glas upravo ovoj pobedničkoj i uspešnoj koaliciji. I demokratskoj, pre svega. Jer u ovoj koaliciji ima i četnika i partizana, evropejaca i žestokih nacionalista. Rusofila, takođe. Ima i jedan lični razlog. Na svim dosadašnjim izborima od devedesete uvek sam glasao pogrešne. Zapravo, one koji su gubili. Vazda sam bio na gubitničkoj strani. Od Vuka Draškovića na prvim izborima, na šta nisam ponosan, preko Milana Panića, potom „Deposa“, koalicije „Zajedno“, kasnije „DOS“ , što mi isto tako ne služi na čast, mada sam podržavao samo jedne iz DOS-a, najslabije potom,  moji favoriti su gubili.

Ako na sledećim izborima dam glas sadašnjoj vlasti i oni pobede, jednom ću biti na pobedničkoj strani. Ako, pak, izgube i opet budem na poraženoj strani, neću biti nezadovoljan. Naprotiv.

Miodrag Tasić