Opet o mitinzima i šetnjama

Dok je koliko-toliko dobro, podnošljivo, oni koji upravljaju ovom državom i nacijom, tačnije onaj, za sve koji nisu baš oduševljeni tim i takvim upravljanjem, koji imaju kritičko mišljenje i stav prema upravljačima (upravljaču), postoje epiteti javno izgovoreni poput lopuža, ološa, lešinara, hijena, kriminalaca i stranih plaćenika…

S druge strane, ljudi nezadovoljni stanjem u državi i društvu, kritički nastrojeni prema vlastima i čoveku koga smatraju najodgovornijim za to loše stanje, takođe ne biraju reči. Za njih je vlast izdajnička, korumpirana, nesposobna, u sprezi s kriminalcima, jednom rečju, štetočinska. Ti nezadovoljnici šetaju ulicama većih gradova, demonstriraju protiv vlasti, zatvaraju saobraćaj, traže ostavke najvažnijih političkih ličnosti u državi i zahtevaju slobodne, demokratske izbore.

Mnogo je zadovoljnih u državi, ali nije malo ni onih drugih, ogorčenih ovakvim stanjem u društvu. Kojih je više? 

Nedavni miting podrške državnoj politici, unapred najavljen kao najveći u istoriji Srbije, neslavno se završio. Po nekim realnim procenama skupu je prisustvovalo sedamdesetak hiljada ljudi. Izgleda da organizacija mitinga nije urađena profesionalno. Mada su simpatizeri vlasti imali organizovan prevoz autobusima, sendviče, sokove, a na društvenim mrežama kružio je snimak čoveka koji isplaćuje po dve hiljade dinara svakom putniku na miting. Isplaćuje se u autobusu. Naravno, ovo je falsifikat. Zašto bi vlast plaćala svoje verne simpatizere? Ti ljudi su otišli iz ubeđenja. Iz poštovanja prema sadašnjoj vladajućoj garnituri. I zbog vere u svetlu budućnost koju će nam baš ovi doneti. 

Međutim, premalo ih je bilo. Pa se i pri kraju mitinga raspršili. Pobegli od kiše. Ni govor predsednika države nisu saslušali. Ponavljam, nedopustivo. Svojevremeno je fudbalski klub Crvena Zvezda samo na stadionu primao i više od sto hiljada vatrenih pristalica. Verovatno je još toliko navijača očajavalo pred kapijama stadiona jer nisu mogli da uđu. Bilo je to pre četiri decenije, otprilike. Kada bi Dušan Savić dao gol u nekom evropskom takmičenju, po pravilu u poslednjim minutima utakmice, sto hiljada fanatika bi zagrmelo: Duuule Savić, Duuule Savić…

To su pravi navijači i odani simpatizeri. U ovom slučaju, fudbalski. Da ne bude sumnje u pristrasnost, autor je navijao za večitog rivala Crvenoj Zvezdi. Sada je to izgubilo svaki smisao.

Dakle, ljubav prema voljenom klubu se iskazuje dobrovoljnim dolaskom na stadion, o svom trošku, glasnim i iskrenim navijanjem i odanošću klubu; po kiši, suncu, snegu i vetru!

Mitinzi opozicije ili šetnja Beogradom, a nekada i drugim većim gradovima, očigledno prikupi više pristalica nego što ih je bilo na pomenutom mitingu vlasti. No, to ne znači da je opozicija u brojčanoj prednosti. Na mitinzima, odnosno šetnjama ima ih više jer imaju više mladih pristalica od vlasti. I ti mladi šetaju. Omladina, studenti, srednjoškolci, navijači nekih sportskih klubova. Ne svih, razume se. Čini se da vlast polako gubi uporište kod mlađeg sveta. Ali, ne treba očajavati. Oni stariji, koji ne mogu dugo da stoje, da pešače, dugo da se voze autobusom, u većini su uz svaku vlast. Kakva god da je. I Miloševića su podržali u vreme najveće inflacije u istoriji sveta. Do tada. Posle nas nadmašio Zimbabve. Elem, 1993. godine, krajem decembra održavani su parlamentarni izbori u Srbiji. Plate i penzije su onda isplaćivane u dinarskim novčanicama s petnaest nula. Nominalno su vredele dve-tri nemačke marke. U trenutku isplate. Sutradan nisu vredele ni pet pfeniga!

U radnjama ničega nije bilo. Šećer, zejtin, lekovi, i sve ostalo moglo se kupiti samo na ulici od švercera. Isključivo za nemačku marku. Benzin se kupovao takođe od švercera. U plastičnim flašama. U tom beznađu, apatiji i totalnoj propasti ondašnja vlast je odnela pobedu. Tek da se zna!

Realno gledano, stanje u Srbiji nije nešto na zavidnom nivou. Ekonomija je na rubu Evrope. Po standardu smo među najgorima. To tvrde razni instituti za statistiku iz „Evrope koja nema alternativu“. Školstvo i obrazovanje su se srozali. Stanje zdravstva najbolje oslikava stopa smrtnosti stanovništva. O bezbednosti i sigurnosti apsurdno je govoriti u društvu gde i deca mogu počiniti deset ubistava vatrenim oružjem. Čini se da ni nezavisno sudstvo i tužilaštvo još nije profunkcionisalo. Naš narod je obespravljen u svim nekadašnjim bratskim državama. Na takozvanom Kosovu i životno ugrožen!

 Hoće li neki budući, već najavljeni izbori, makar malo razrešiti ovu pat poziciju u društvu i dovesti do nekog boljitka? Ne sumnjam u istinitost reči kojima međusobno časte vlast i opozicija jedni druge. Oni se i tako odlično poznaju. Kad bi Srbiju poveli ljudi koji su nešto postigli u životu svojim znanjem, radom i sposobnošću, možda bi se i posrećilo. Neki koji su uspeli u stranom svetu. Pored svih prepreka koje stoje pred čovekom iz Srbije u tom negostoljubivom i nama nimalo naklonjenom društvu. 

Recimo Novak Đoković i Nikola Jokić. Najbolji na planeti u svojim sportovima. Đoković verovatno najbolji sportista uopšte. Kad bi takve veličine, sportske i ljudske, jednog dana preuzele ovu državu, samo bi bolje moglo da bude. Ljudi znaju pošteno da zarade novac. Ogroman novac. Možda ih ne vole u svetu, ali ih poštuju. S njima ne možeš brisati patos. Takve gorostase bi primali i najveći državnici s respektom. Imaju stav. Ne podležu pritisku. Možeš ga proterati s turnira, na primer, oduzeti mu titulu, držati ga u pritvoru, ali nećeš ga naterati da primi neproverenu vakcinu protiv Kovida. Takvi ljudi ne govore danas jedno, a sutra odmah načine nešto sasvim suprotno. I što je najvažnije, i pored svih titula, uspeha, slave, bogatstva, ostali su normalni ljudi. A za vlast u Srbiji normalan čovek je najpreča potreba.