Korupcija svakdašnja

Po mogućstvu sa što manje rada. Ako ipak mora makar malo da se radi, neka to bude što bezbolnije i sa minimumom utrošene energije. Radno vreme se odrađuje s manje od polovine predviđenih časova za tu namenu. Ostatak prođe u ispijanju kafa, ogovaranju kolega i šefova, vođenju spoljne, nacionalne i selske politike, i sve tako u krug. Ne treba zaboraviti ni nebrojene telefonske pozive, svakako na tuđ račun, ovde državne institucije u kojoj je mučenik zaposlen jer privatne firme ne dozvoljavaju sličan luksuz, povremene izlaske u kafane i butike, posete rodbini i prijateljima...

Svakako da se s tako malo rada ne može zaraditi dovoljno za život. Ono što zafali za pristojan život mora se od nečega nadomestiti. I tu su sva sredstva dozvoljena. Lični budžet se dopunjuje iz pomoći roditelja, babe i dede ako su još živi, pozajmicama od rođaka i prijatelja sa tendencijom da se pozajmljeno nikada ne vrati, od tasta i tašte, od novostečenih rođaka i prijatelja među na sreću sve brojnijom populacijom u rasejanju...

U prodavnici, na pijaci, kafani, kupuje se na recku. Pod uslovom da ima još budala koji bi tu „recku“ dozvolili! Kupuje se i na kredit, na kartice, na odloženo plaćanje, ali i to odloženo dođe jednom po svoje. Na kraju sve te vratolomije nisu dovoljne i onda se naš čovek potrudi da unovči svoje znanje, svoj položaj (mislimo na njegove mogućnosti da na nešto utiče, ma šta to značilo; medicinska sestra, učiteljica, policajac, državni činovnik...!), svoje nezadovoljstvo i frustracije zbog male plate, nedovoljno priznate veličine individue, i tako dalje, i tako slično. Elem, retko koji naš čovek, ako je u situaciji da o nečemu odlučuje, pa bilo to i najmanje moguće, neće odbiti nagradu za svoj trud. Ako porodilja očekuje bolji tretman u bolnici, to mora da se plati. Upis deteta u vrtić iziskuje određen finansijski izdatak. Deca koja učiteljicama donose poklone automatski bivaju bolji đaci. Upis u željenu srednju školu ili fakultet ima svoju cenu. Bolnice, tretman bolesnika, ljubaznost bolničkog osoblja zahteva adekvatnu nagradu. Za manje zahtevne u kafi, bombonjerama, bocama pića, pa do koverti manje ili veće debljine. Boginja pravde je slepa, ali za moćne i platežno sposobne otvori oči. Carinici još od Hrista ne zaziru od novca. Policija, organi uprave, sve do prinudnih upravnika, stečajni upravnici, oni što organizuju i sprovode tendere, pa čak i trošarinci – ljudi koji naplaćuju zakup pijačnih tezgi, nisu gadljivi na paru. Doduše, na dinare ne mogu da se zakunem, ali devize vole!

Za dolar prodaje se sve i svako se može kupiti. U pitanju je samo cena, filozofija novog doba nije nastala na ovom prostoru. Međutim, usavršeni su metodi, finese i repertoar. Za dolar kod nas ništa se ne može kupiti. Za dolarske novčanice sa dve nule, poneka sića. Tek ako odrešite kesu i isprsite se dolarima sa tri ili više nula, nikakva prepreka više vam ne stoji na putu. Mada, ako ćemo iskreno, Srbi više preferiraju evro, pa čak i švajcarski franak u odnosu na dolar.

Ranije smo bili bolesno društvo, a onda je nastupila tranzicija na krilima demokratije. Tranzicija i dalje traje, demokratija ne posustaje i već su se izdvojile dve klase; klasa lopova i onih koje još nisu uhvatili.

Miodrag Tasić