Heroji Halijarda?

Ono što izaziva podozrenje i revolt mnogih u Srbiji i državama na prostoru bivše Jugoslavije je činjenica da su te pilote iz oborenih savezničkih aviona nad Srbijom uglavnom pre Nemaca pronalazili četnici Draže Mihailovića. Pošto su ih pronašli na mestima gde su se spuštali padobranom, odvodili su ih na sigurnu teritoriju. Nedeljama i mesecima su ih krili po seljačkim kućama, lečili ih i na kraju gradili improvizovane aerodrome s kojih će ih potom američki avioni odvesti na Siciliju i jug Italije. Tamo gde su savezničke snage već bile stacionirane.

      Nećemo o filmu, umetničkoj vrednosti, poruci koju šalje, niti o istorijskoj realnosti koju film prikazuje, ili, po nekima, falsifikuje. Uostalom, autor ovog teksta film još nije pogledao u mraku bioskopske dvorane. Za nas je važniji događaj koji je inicirao proslavljenog filmskog stvaraoca da pored babe koja se češlja, našem i možda najpre stranom filmofilu prikaže herojstvo i požrtvovanost srpskog naroda u jednom po njega najtežih vremena. Mada su Srbi u svojoj istoriji imali i imaju takva teška vremena na pretek.

     Naime, 1944. godine američki i engleski avioni su poletali iz njihovih baza na jugu Italije i preletali teritoriju Srbije, da bi sručili bombe na rafinerije nafte u Ploeštiju u Rumuniji, i manjim delom na ciljeve u Bugarskoj. U povratku, nakon bombardovanja, nemačka protivvazdušna odbrana nanosila je velike gubitke savezničkim bombarderima. Mnogi od njih su pogođeni. Ima procena i do 50 % savezničkih aviona. Piloti su većim delom uspevali da se spasu spuštanjem padobranom iza neprijateljskih linija. I tu je onda nastupala jurnjava. S jedne strane su Nemci pretraživali teren da bi pronašli oborene savezničke pilote. S druge strane, četnici Draže Mihailovića, ali i partizani u manjoj meri, jer te '44. u Srbiji nije bilo mnogo partizana, sve do pojave Crvene armije, stizali su pre Nemaca do pilota, pokupili bi ih i vodili na sigurno. Nemci su nudili velike novčane nagrade za predaju savezničkih avijatičara, međutim nijedan nije predat okupatoru. Za razliku od pilota koje su zarobljavali Nemci, Bugari, Rumuni ili Hrvati. Ti nesrećnici su  odmah pobijeni ili predati nemačkim trupama.

    Velika požrtvovanost, čovekoljublje i herojstvo srpskog naroda. Više od pet stotina savezničkih pilota je spaseno i bezbedno otpremljeno savezničkim avionima sa improvizovanih aerodroma u Pranjanima, kod Koceljeve i sa Ozrena u Bosni. Pri tom su svakako stradali srpski seljaci, nejač, vojnici, od represalija nemačke okupacione vojske. Ako već nisu uhvatili američke i britanske pilote, Nemci su bez milosti svoj bes iskaljivali na Srbima. Doduše, srpski istoričari do sada nisu utvrdili koliko je Srba glavom platilo spašavanje savezničkih pilota! 

     Da srpska velikodušnost nema granice, bar kada su stranci u pitanju, prema svojima potpuno su drugačiji, dokaz je i to što su spašavali pilote koji su pored ciljeva u Rumuniji i Bugarskoj, bombardovali i srpske gradove. Beograd je '44. bombardovan osam puta, Niš trideset puta. Beograd je gađan na Uskrs, Leskovac na rođendan Kralja Petra. Leskovac je bombardovanjem potpuno razoren. Koga su to naši preci spašavali te nesrećne '44.?

       Neposredno posle oslobođenja umalo nije došlo do rata sa pređašnjim „saveznicima“ zbog Trsta. Tito je ovu važnu italijansku luku hteo da prisvoji. Po jugoslovenskim gradovima narod se „spontano“ okupljao i skandirao „Trst je naš!“ Najžešće po srpskim gradovima. Mnogi Srbi su bili spremni da ratuju s Britancima, Amerikancima i Italijanima. Da osvoje Trst za braću Slovence, koji nas sada uvek i u svakoj situaciji podržavaju, zastupaju i brane pred svetskim moćnicima!

      Osamdesetih godina prošlog veka jermenski teroristi su ubijali turske ambasadore i zvaničnike u evropskim metropolama. Tako su hteli da skrenu pažnju na genocid koji je Turska izvršila nad Jermenima u Prvom svetskom ratu. Jedan takav atentat izvršen je u Beogradu marta 1983. godine. Tada su dvojica jermenskih terorista iz terorističke grupe ASALA u centru Beograda ranili turskog ambasadora Galipa Balkara i njegovog vozača. Ubrzo nakon ranjavanja ambasador je umro. Međutim, najneverovatniji prizor odigrao se odmah nakon pucnjave. Dvojica atentatora su naoružani jurnuli na suprotne strane. Ali, ljudi koji su slučajno bili u blizini mesta atentata, skočili su goloruki na atentatore. Jednog su jurili po gradu. Jermeni su uzvratili vatrom i jedan student je usmrćen, a dvoje građana je ranjeno. Nešto slično nigde u svetu nije zabeleženo. Valjda su Srbi jedini narod koji rado gine za drugoga!  

      Nešto približno moglo se dogoditi u vreme „Zalivskog rata“, to jest, „Pustinjske oluje“ 1991. To je bio rat Amerike i Britanije protiv Iraka i Sadama Huseina. „Četnici vojvode Šešelja“ i njihov komandant su ponudili Americi svoju pomoć. Da ratuju kao dobrovoljci na strani Amerike protiv Sadama. Ne znam koliko je ta ponuda bila ozbiljna, no, moglo je u mnogome da promeni tok srpske istorije u narednim decenijama.  Na bolje, razume se. Svejedno vratili se iz rata živi ili u sanducima.