Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Search
cirilica | latinica

Kako je prota Stevan Dimitrijević uspeo da dođe kod Staljina

rss

31.01.2016.

Da je prota Stevan Dimitrijević čovek koji je lako otvarao sva vrata svedoči i ova priča, kako je došlo do njegovog sastanka sa Staljinom.
Iz pera biografa Zorice Peleš.

Kako je prota Stevan Dimitrijević uspeo da dođe kod Staljina

Prota Steva Dimitrijević bio je ruski vaspitanik i tokom studija u Kijevskoj duhovnoj akademiji dobio je jedne godine prestižnu nagradu za jedan svoj literarni rad.

Tu vest, koja je bila objavljena u svim novinama, pročitao je jedan Srbin, general carske ruske vojske, koji je živeo u Moskvi i imao plemićku titulu dobijenu od cara za svoje vojničke zasluge. General, Srbin, odmah je napisao Proti pismo u Kijev i pozvao ga da ga, prvom prilikom kada bude slobodan, poseti u Moskvi. I tako je započelo jedno divno prijateljstvo.

Pošto je Prota u slobodnom vremenu odlazio u Moskvu da istražuje po arhivima odnose Srba i Rusa kroz vekove, svaki put je bio generalov gost. Prota je inače bio među prvim Srbima, koji je istraživao naše vekovne veze po ruskim arhivima.

Kada je u decembru 1923. godine Prota završio svoju veliku humanitarnu misiju i stigao u Moskvu kao izaslanik patrijarha srpskog Dimitrija, koji ga je ovlastio da uspostavi ponovni odnos SPC i Ruske Pravoslavne Crkve, pokušao je da potraži starog generala, ali tada je Lenjin još bio živ i nije bilo šanse da Prota ide sam po Moskvi.

Šansu da vidi svog starog prijatelja, Srbina, ruskog generala, Prota je video prilikom dolaska u Moskvu na izbor patrijarha Alekseja Prvog, u januaru 1945.godine.

Delegati, predstavnici pravoslavnih zemalja, koji su takođe bili došli na izbor patrijarha ruskog, bili su, kao i Prota, smešteni u velelepnom hotelu za strance "Nacional", koji se nalazio u samom srcu Moskve, na Crvenom trgu preko puta Kremlja. Prota je bio ushićen što je iz svoje sobe, na čijem zidu je bila jedna divna ikona, mogao da uživa gledajući kroz prozor prekrasni Kremlj.

Svi delegati imali su strogo utvrđen program i samo su mogli grupno da odlaze i grupno da se vraćaju u hotel, u kome je nekada uživao Lenjin. U slobodnim časovima svi delegati sedeli su u foajeu hotela, međusobno razgovarajući. Prota se raspitivao po hotelu i kod nekih delegata za svog zemljaka generala, nadajući se da neko nešto zna o njemu, ali ništa nije saznao. I tokom grupnih šetnji po Moskvi uzalud se raspitivao za prijatelja generala. Na kraju je odlučio da se iskrade iz hotela i krene da traži generalovu kuću. Za divno čudo niko ga nije zaustavio na izlazu ih hotela. Verovatno zbog njegovih poodmaklih godina, a i zbog ranijih zasluga koje je stekao u Rusiji.

Bilo je teško pronaći generalovu kuću, jer su sazidani neki oblakoderi u međuvremenu, a i ulice su posle Revolucije promenile nazive. Dugo je hodao moskovskim ulicama i kada mu se jedna kuća učinila poznatom zastao je pored nje i počeo da je zagleda sa svih strana, dok mu je srce uzbuđeno kucalo. Najednom se otvorio jedan prozor na kući i čovek od četrdesetak godina se pojavio na prozoru i ljutito dobacio Proti:

- Šta zveraš?!

Prota mu je na to mirno odgovorio:

- Tražim toga i toga (baka Nada, koja mi je ispričala o ovom susretu, nije mogla da se seti imena generala Srbina). Čovek sa prozora se tada ljutito udari u grudi i reče:

- Ja sam!

Na te njegove reči Prota se osmehnuo, ali ne ironično, već sa samo njemu blagim, svetačkim, izrazom lica, pa reče:

- Nemoguće, mladi prijatelju.

- Kako nemoguće, viknu taj čovek ponovo! Pa valjda ja znam ko sam!.

-Vidite, opet nežno reče Prota, kako sam ja star, kada sam bio mlad student taj koga tražim je bio ovako star.

Čovek se malo zamisli, pa reče:

- A, to je moj deda, a ja nosim njegovo ime.

Onda Prota nastavi:

- Ja sam mnoge lepe razgovore i ručkove imao sa njim.

Čovek mu onda otvori vrata i pozva ga da uđe u kuću. Ušavši u dragu mu kuću Prota je prepoznao sve stvari u njoj i objašnjavao je unuku generalovom gde je ranije stajao neki detalj. Naravno, unuk je uživao slušajući sećanje na svog voljenog dedu. Jednog trenutka Prota je pogledao na sat i rekao da mora da krene, da ne bi zakasnio u hotel, jer je i onako izašao bez dozvole. Dok mu je pridržavao kaput, generalov unuk ga je upitao:

- Šta mogu da učinim za Vas, ja sam član Politbiroa?

Čuvši ovo, Prota se zabezeknuo, jer ga je smatrao običnim građaninom, i kao iz topa, bez razmišljanja, reče

- Prijem kod Staljina!

Generalov unuk se trže iznenađeno i reče mu:

- O, to ne može, drug Staljin je već 20 dana na bolovanju i ne prima ni nas, svoje najbliže saradnike.

- No, ništa zato, odgovori mu Prota.

hotel "Nacional" u Moskvi u kome je bio Prota

Sledećeg dana svi su delegati , po običaju, tiho razgovarali u foajeu hotela, dok je Prota u jednom uglu sedeo i čitao novine. Preko glasnogovornika, neočekivano, tražio se prota Steva Dimitrijević. Kako se niko nije javljao, njegovo ime ponovljeno je još nekoliko puta. Zatim su dva čoveka pokazivala rukama na svakog delegata u foajeu, govoreći:

- Vi?, a svako od njih bi kretanjem glave odgovarao "Ne!"

Zatim je jedan od delegata pokazao na ugao u kome je sedeo prota Steva, kao jedini na koga nisu pokazali prstom. A, Prota, zadubljen u čitanje novina , nije ništa ni čuo, ni primetio. Dva kelnera potrčala su prema njemu. Jedan od njih, trčeći da prvi stigne do Prote, spotakne se ispred njegove stolice.. Drugi, ne čekajući da se ovaj digne, počne četkom da čisti Proti mantiju od eventualnih dlaka, pripremajući ga tako za njegov polazak kod Vođe. Glasnogovornik je još jednom ponovio da se traži Steva Dimitrijević, jer generalov unuk čeka na prijem kod Staljina.

Prota se našao u čudu, a tek kad je shvatio da će mu se nehotice izrečena želja za susret sa Staljinom ispuniti, skoro da je zanemeo. Bio je ubeđen da tako nešto nije moguće, ali kad mu zbog žurbe nisu dozvolili da ode u svoju sobu po isprave, shvatio je svu ozbiljnost situacije. Hteo je da propadne u zemlju, dok su ga na putu prema izlazu iz hotela pratili zapanjeni pogledi njegovih kolega.
Skoro svi su ga ispratili na ulicu , gde ga je čekao automobil i generalov unuk u njemu.

Ušavši u kola, Prota je kao iz daljine čuo njegov glas:

- Samo 20 minuta, ne više!" i odgovorio kratko: "Naravno".

Vožnja je bila duga dok nisu ušli u Kremlj, ili se njemu tako činilo. Prolaz je svuda bio slobodan, jer je u kolima bio član Politbiroa, generalov unuk. I posle ulaska u Kremlj, dosta je trebalo vožnje do zgrade u kojoj je bio Staljinov kabinet. Sama zgrada je bila čitav lavirint i posle duže vožnje konačno su stigli do Staljinovog kabineta.

O samom susretu i razgovoru sa Staljinom, koji se, umesto predviđenih 20 minuta, produžio na više od 3 sata, pročitajte ovde.

Po povratku u Beograd komunisti su tražili od Prote da na Kolarcu održi seriju predavanja o srpsko- ruskim vezama kroz vekove. Naravno, hteli su da se tako dodvore Staljinu.

Prota i Staljin su posle susreta u Moskvi imali prepisku i profesor istorije iz Prizrena, pok. dr Vekoslav Stanković je rekao da je u Arhivu Kosova i Metohije, u Prištini video Staljinova pisma Proti, ali su ta pisma nestala kasnije. Vlast je naredila početkom 90-tih da se Protina obimna građa, u kojoj je bilo oko 1.700 pisama od najznačajnijih ličnosti, kao i važna dokumenta vezana za Srbe sa Kosmeta, donese u Arhiv Srbije u Beograd.

Istoričar Ljubodrag Ljuba Popović, rođak Protine supruge Jelene, koji je tada bio VD Arhiva Srbije, je rekao da je ta Protina građa jako kratko bila u Arhivu, jer je stiglo naređenje od tadašnje vlasti da se vrati u Prištinu. Bila sam zgranuta kad mi je rekao da građa nije ni mikrofilmovana, ni skenirana, ni kopirana, piše Zorica Peleš.

Komentara: 1


# Beograd automobil prota Stevan Dimitrijević Staljin Zorica Peleš
@



 

▲ ▼ [+][-]


  • (+1) (-2)

    Gavrilo 03.02.2016.
    Sjajna priča sa naravno tužnim krajem.
    Naš nemar ili tuđa ažurnost ?!


[ Dodaj komentar ]