Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Search
cirilica | latinica

Intervju sa Olgom Ivanović iz 1974. godine

rss

07.08.2014.

Ispričaću vam priču o tome kako sam od studenta medicine postala glumica. Mislim da je vreme kada sam se upisala na medicinu bilo vrlo uzbudljivo, a moje su studije trajale jako kratko - od oktobra do marta 40 - 41. školske godine.

Intervju sa Olgom Ivanović iz 1974. godine

Posle demonstracija 27. marta fakulteti su bili zatvoreni, a posle nekoliko dana je došao i rat.

Ipak, to moje kratko bivovanje na fakultetu bilo mi je dovoljno da se upoznam sa nekim bitnim stvarima koje čekaju svakog studenta - sa načinom učenja, vežbaonicama, drugovima, učilima i raznim aparaturama, a što je najvažnije, da po prvi put sebe oprobam u onom od čega strahuju svi brucoši medicine - susret sa leševima.

Kako su te vežbe počinjale tek u drugom semestru, ja do toga nikada nisam ni stigla, ali, sećam se, svi smo bili jako zainteresovani za to. Bila je to na neki način moja prva proba da li mogu da budem lekar i ja sam to uspešno prebrodila, ustanovivši da u tim trenucima čovek ne oseća pred sobom čoveka već neku vrstu mrtve materije.

Sećam se da sam taj dan, 27. mart, provela na beogradskim ulicama vičući - i do poslednjeg atoma svog bića učestvovala u svemu onom dramatičnom što se zbivalo, a veče sam provela u pozorištu, danas Jugoslovenskom dramskom, nekadašnjem "Manježu" i gledala "Hedu Gabler" sa kojom je gostovalo zagrebačko kazalište.

Sutradan sam se vratila u moj Aleksinac, ocu i majci, i vrlo brzo sam počela da radim u aleksinačkoj bolnici, kao neka vrsta pomoćnika lekara sa još nekoliko mojih  kolega.

Tu sam naravno svakodnevno bila u kontaktu sa operacijama, raznoraznim manjim intervencijama i bila sam se sasvim lepo na sve to navikla.

*****

Rekla sam da sam došla da podnesem molbu za audiciju, na šta je on rekao da sam zakasnila, da je audicija bila, ali da će imati i naknadnu za desetak dana. Naravno, ja sam sve vreme bila smrtno uplašena, ali valjda baš zbog tog straha, ponašala sam se do te mere prepotentno i napadno, da se on i ja i danas kad se sretnemo od srca smejemo tom mom bezobrazluku i samouverenosti

Došlo je oslobođenje i ja sam se uključila u sve akcije u kojima su omladinci imali glavnu reč, pa između ostalog i u amatersku grupu koja je pripremala recitale i priredbe sa kojima se gostovalo po okolnim selima.

Čak smo se usudili da zaigramo i celovečernji komad - "Najezdu" od Leonova, koji se posle oslobođenja mnogo igrao.

Tako sam u tom amaterskom pozorištu otkrila drugi deo svoje ličnosti.

Pa i pored svega toga, još uvek nisam bila načisto šta ću ja sad; još uvek mi se činilo da taj glumački put nije nikakav put, da biti glumac i nije pravo zanimanje - kao što je bilo biti lekar!

Bez obzira na to, crv u meni je radio...

U to vreme u Aleksincu je improvizovana još jedna bolnica koja je uglavnom primala ranjenike iz Niške bolnice, one čije su rane bile samo zalečene i koji je sada trebalo kod nas da nastave sa lečenjem.

U aleksinačkoj školi je jednostavno na pod bačena slama, građani su dali sve što su imali od posteljine i pokrivača i tu je trebalo smestiti stotinak ljudi.

Šef ove improvizovane bolnice bila je jedna lekarka opšte prakse, a odmah posle nje, po hijerarhiji, dolazila sam ja - sa jednim semestrom medicine.

Naravno, zvali su me "doktorka" i ja sam se osećala silno korisnom, a i važnom.
I verujem - da se nije dogodilo ovo o čemu ću sada da vam kažem - da bih nastavila studije medicine i danas bila lekar. Međutim...

*****

Jednog dana doveli su na volovskim kolima iz jednog obližnjeg sela mladog čoveka koji je nepažnjom, čisteći pušku, prosvirao sebi metkom glavu.

Bio je još živ, ali u tako teškom stanju da ne verujem da bi i najbolji neurohirurg mogao da ga spasi, a kamoli mi.

On je u stvari čitavim tim putem umirao, njegov otac i majka su se tu zaustavili s nadom da će tu, u bolnici, moći nešto da mu se pomogne.

Uneli su ga u previjalište, stavili na jedan od stolova i ja sam sve to posmatrala kao neko ko je tu prisutan i koji se iz čisto profesionalne radoznalosti tu mota. Ništa me sve to nije užasavalo, jer je to za mene prosto bio "slučaj".

Pošla sam napolje iz te prostorije gde je on ležao, u agoniji, sa tipičnim refleksnim trzajevima.

Otvorila sam vrata i u tom trenutku su me srele jedne oči. To su bile oči njegove majke.

One su bile tako uperene u mene, sa takvim izrazom preklinjanja i neke sumanute nade, da su me prosto prikovale. U tom trenutku sam shvatila da sam toliko bespomoćna, da nemam šta da joj kažem, ni jednu jedinu reč utehe.

I spustila sam pogled i prošla pored nje.

To saznanje da ću se čitavog života susretati sa ko zna koliko takvih očiju i da ću pred njima morati uvek da oborim pogled i pobegnem, odvratilo me je sa medicine.

Tu se ta moja dilema definitivno prelomila...

Došla je jesen, fakulteti su ponovo počeli sa radom i ja sam, kao po nekoj inerciji, došla u Beograd da nastavim studije. U to vreme nisam imala pojma da postoje neke glumačke škole, a i ako sam znala, bilo mi je to tek negde na periferiji svesti.

Ali, inficirana onim mojim amaterskim glumačkim virusom i još uvek dobro zagrejana radom na sceni, u Beogradu sam potražila odgovarajuću sredinu.

Kako smo se Mića Tomić i ja poznavali još pre rata, a on je već bio u beogradskom amaterskom pozorištu "Lola Ribar", ja ga zamolim da mi pomogne da se i ja uključim u njihov rad.

Međutim, čovek koji je rukovodio tim amaterskim pozorištem odbio je moju saradnju i ja sam dugo bila veoma povređena tim gestom. Smatrala sam da sam ja amater kao i oni, i da mi je tu, sa njima, mesto.

Možda je to bilo i dobro, jer da su me primili možda bih ostala samo amater, studirala medicinu i pomalo igrala za svoje zadovoljstvo, a onda posle završenih studija postala lekar.

Baš to što sam se osećala odbačenom, okrenulo je u meni neku novu snagu. Sada sam htela po svaku cenu da uđem u taj zatvoreni krug!

Tu mi je pomogao slučaj. U novinama sam pročitala da se pozivaju mladi zainteresovani ljudi na audiciju u Narodno pozorište. Ođurila sam glavačke i banula u kancelariju Isaka Amara. Sedeo je za svojim pisaćim stolom i pitao me šta želim.

Rekla sam da sam došla da podnesem molbu za audiciju, na šta je on rekao da sam zakasnila, da je audicija bila, ali da će imati i naknadnu za desetak dana.

Naravno, ja sam sve vreme bila smrtno uplašena, ali valjda baš zbog tog straha, ponašala sam se do te mere prepotentno i napadno, da se on i ja i danas kad se sretnemo od srca smejemo tom mom bezobrazluku i samouverenosti.

Dakle, rekao mi je kad da dođem ponovo, na šta sam ja rekla da ne mogu, jer tada putujem.

*****

Ipak sam se u zakazano vreme pojavila na toj audiciji. Odlučila sam se bila za monolog Julije iz Šekspirovog "Romea i Julije" jer mi se činilo da je to uloga kao pisana za mene.

U komisiji su bila sve najveća imena našeg pozorišta: Milan Predić, Velibor Gligorić, Milan Đoković, Raša Plaović, Mirko Marinković, Strahinja Petrović...

Zauzmem pozu i krenem. Ali, posle nekoliko rečenica osetim kako mi nešto smeta.

Smeta mi to što sam tako blizu njih, što nisam na pozornici, i što me ta blizina dekoncentriše. Sve ja to njima lepo kažem, opet jednim užasno samouverenim tonom.

Marko Marinković me dosta ironično malo "poklopi" i ja nastavim sa monologom.
Međutim, opet sam dekoncentrisana i ponovo pravim još jedan "gaf": uzimam knjigu koju sam ponela da mi se nađe za svaki slučaj, otvaram je i stavljam pred Velibora Gligorića lično, sa sledećim tekstom:

- Budite ljubazni - ako mi negde stane mozak, vi mi samo malo pomozite.

Možete zamisliti njegov izraz lica!?

Ipak, on je prihvatio tu knjigu, a ja sam verglala moj tekst, dok su se oni nemo zgledali i došaptavali. Na kraju su mi rekli da sam ostavila na njih određeni utisak (mogu da zamislim kakav), ali da to što sam pokazala nije dovoljno i da nisam baš napravila najsrećniji izbor kada sam se odlučila za Juliju.

Sve u svemu, savetovali su me da dođem još jednom.

Možda će zazvučati malo neskromno ako kažem da sam u to vreme bila fizički veoma privlačna i kako su tada glumice morale da budu i lepe, a ne samo talentovane, oni su verovatno hteli da provere da li se u meni ipak krije neki talenat, što bi bilo glupo propustiti uz tako zgodnu pojavu.

*****

Bila sam kao pokisla. Otišla sam kući s namerom da nikada više ne pokušam. Mislila sam:
"Šta se ja tu petljam, imam svoj fakultet, biću lekar i šta će meni ta uzbuđenja i nerviranja!"

Jednom rečju, batalim sav taj posao i napustim svaku pomisao da postanem glumica.
Ali, jednog prepodneva, šetajući, sretnem na ulici Strahinju Petrovića i on me se naravno seti.

Priđe mi i upita šta je sa mnom, što se ne pojavljujem, na šta ja kažem da mi je svega dosta i da sam rešila da se nikada više ne pojavim na bilo kakvoj audiciji.
Ali me on ohrabri govoreći mi da ja imam "nekog štofa", da nisam bez talenta i da probam još jednom.

I ja probam, još jednom, iako sam se zaklinjala - "nikad više".
I tog puta uspem.

To moje odlaženje iz bolnice "na daske", u jedan svet "kobajagi", u jedan život koji je u stvari imitiranje života, u kome svaka tragedija posle spuštanja zavese liči na buđenje iz sna, to je ono što me je privuklo.

U bolnici sam doživljavala pravi život, tamo nije bilo buđenja, a ovde sam mogla na sceni da doživljavam i tragedije, i strasti, i ljubavi, a da se posle završene scene ponovo probudim, kao običan, normalan čovek...

obrada: Jugopapir (TV novosti, februar 1974.)

video...

Komentara: 0


# Beograd Olga Ivanović glumac
@



 

[ Dodaj komentar ]