Aleksinac, sećanje 5. april 1999 - 5 april 2009.

Iz neobjavljenog rukopisa Dragoslava Nenadovića *PUTEM MILOSTI*

NATO MILOSRDNI ANĐEO U ALEKSINCU, MART-JUNI 1999.

Aleksinac je danas kazna bez presude i nedodirljivo pitanje-skrivena istina, koja čeka svoje otvaranje i otkrivanje; istorijska je nužnost, a ne isterivanje pravde, a njeno utvrđivanje obavezujuće. Svedok nadublje istine je čitav grad, koji je i dalje pod oblacime sumnje. Za sada je to samo: *Ne znam istinu, ali gledam, slušam, osećam, sećam se...* kako kaže Peter Handke.

IZDRŽAO JE ALEKSINAC, I OVAJ PUT- I OVU KOB

Podignutih domova na glavnom putu i istorijskom raskršću nepredvidljivih istorijskih kretanja i vetrometini odnosa i međi Istoka i Zapada, bivao često primoran na razne egzoduse sa tragičnim ponavljanjima, Aleksinac je u čitavoj istoriji opstanka, uvek bio na pravoj strani, uvek trpeo nepravde i nikada skrivio zlo drugima, i kao malo koji grad u svom trajanju, napadan i branjen, osvajan i oslobađan, razaran i ponovo nicao iz pepela. Zbog toga u viševekovnom postojanju nema događaja koji je određivao istorijska kretanja, istorijske dubine, istorijska bitisanja niti masovna stradanja koja su zaobišla Aleksinac.

Aleksinačka istorija govori da su Aleksinčani uvek želeli da žive u miru, pa su zato uvek morali da budu slobodni i da je to razlog zbog koga sloboda na ovim prostorima nikad nije imala cenu, a pravo na život i slobodu uvek plaćano životima svojih najboljih sinova. To u istorijskom pamćenju poistovećuje sudbinu srpskog naroda i sudbinu Aleksinca.

Takav istorijski usud, nasleđe i tragično iskustvo potvrdio se još jednom na sudbinskoj raskrsnici, kada je obrnut novi istorijski krug nesreće, a tragika ovog grada dobila novo lice u tragičnoj buri krvavog proleća 99. kada je apsurd politike nasilja preuzeo prevagu nad pravdom i logikom, a surova i gruba sila se nazivala milosrđem ( i to još anđeoskim). Bezumlje je svoje uhodište pronašlo u Aleksincu, koji je tada postao najkrvavija srpska reč u nametnutom mu natovskom ograničavanju slobode van rata.

Po ko zna koji put u svojoj istoriji stradalni građani Aleksinca, navikli na svako zlo, bili su neopravdano stavljeni van zakona i ugroženi od strane neobuzdanih i neumoljivih sila i mržnji, u suštini čitave Evrope predvođene svetskom velesilom, u misiji *slobode* i uspostavljanju planetarne diktature i preoblikovanju sveta.

Opet su o sudbini ovog uglednog prostora kraj opasnog i važnog puta, sa premnogo istorije po glavi stanovnika, kao i vazda, drugi odlučivali. Ovoga puta nebranjeni otvoreni grad je u zaprepašćujućoj *humanoj ratnoj akciji Milosrdnog anđela* doživeo nedopustivo bombardovanje, novo stradanje, brutalizaciju i opstrukciju života u mračnim danima obeščašćenog vremena i bespuća duha, kad je poslednja reč svetske pravde postala simbol nepravde.

Tragičnost iskustvene istorije se ponovila, jer je Aleksinac grad Evrope za koji je takva Evropa znala i čula još od čuvenog Viktora Igoa, u nemilosrdnom pokušaju fizičke likvidacije planiran da bude humano ubijen i doživeo sramotnu nepravdu iza maski humanizma. Usamljeni pravednik, posvećen vrlini i predodređen za velika iskušenja i probe vremena i ovog puta nije bio gospodar svoje zlosrećne sudbine.

Aleksinac je tako postao najtužnija slika kraja 2. milenijuma i bio prvi grad u Srbiji u crnoj hronici istorije čije je civilne objekte gađala najmoćnija vojna alijansa sveta i grad nad kojim je ljudsko bezumlje dostiglo vrhunac, gde su nestali nevini životi.

Pod takvim teškim i dramatičnim okolnostima istina o karakteru i razmerama agresije na SRJ izašla je u svet iz Aleksinca, koji je postao sveto mesto i univerzalni simbol besmisla nasilja, nad kojim je propala teza o humanitarnom ratu u ime ljudskih prava, a lažne humanitarne pretenzije pokazale se u punoj svetlosti.

Tada je sve otišlo predaleko, bezobzirno je naneto mnogo zla, pale velike žrtve, učinjena ogromna i neprocenljiva šteta, zaustavio grad u razvoju.

Po veličini razaranja, izazvanoj materijalnoj šteti i broju žrtava, s obzirom na broj stanovnika i ekonomsku razvijenost Aleksinac je i procentualno pretrpeo najveći broj žrtava i najveću materijalnu štetu i predstavlja simbol grada nevinog stradalnika srpska je Gernika. Po dostojanstvenom i hrabrom držanju građana, koji su smelo prihvatili izazove svog vremena i časno položili istorijski ispit iskušenja, najveće životne odiseje na kraju 20 veka, istovremeno je i simbol otpora, prkosa i nepokora.

POST FACTUM

Aleksinac ima obavezu.

Aleksinac je zauvek ostao u srcima naroda Grčke; stvorene su nove dimenzije humanosti i drugih ljudskih vrednosti i sklopljena bratimstva za ponos i nova vremena.

Časni grčki narod druge srpske otadžbine, verni najbliži prijatelj i najvredniji dobročinitelj nikada se nije odrekao svoje savesti, već i dalje istrajava u svojoj plemenitosti, humanosti.

Međutim, iako se sada dobro brzo i olako zaboravlja, nezaboravno prijateljstvo za ponos, zahvalnost i poštovanje Aleksinčana za pruženu ljudskost ne može biti zaboravljeno-nestali trag u sećanju.

Životna je istina neudaljavati se od svojih prijatelja i zato je očuvanje i jačanje plemenitosti i ostalih ljudskih vrlina, uzvišeni prioritet Aleksinca u čekanju svog vremena i dolaska boljih i toplijih dana. Neophodna je sveopšta saradnja, prvenstveno, kroz privredno povezivanje i jačanje ekonomskih relacija, kao osnov za dugoročan napredak svih ljudi na ovim prostorima.

Zato površno podsećanje na aleksinačke ratne prijatelje iz Grčke nije samo jedinstvena i lepa priča o ljudskosti i dobroti, već je u nastojanjima bez ostatka duboko uverenje, trajna zahvalnost, sačuvano poštovanje, dug i obaveza za toliko toga značajnog i velikog učinjenog Aleksinčanima.

Iz dubine potvrđene ljudskosti ogromna čista energija večnih, vanprostornih i vanvremenskih vrednosti, plemenitog, dobrog i lepog zrači, u nadolasku boljih dana, snažan moralni siže - pouku i poruku realnosti:

Boreći se za pravdu, istinu i ljudsko dostojanstvo, svojim delima i moralnim poimanjem, učimo da budemo ljudi i postajemo ljudi, jer jedino humane vrednosti i etičke norme mogu sprečiti ljudsku katastrofu, daju pravo i razumnu nadu u izvesnu budućnost i da sloboda može postojati, ali samo ako je sloboda za druge koliko i za sebe.