Алексинац, сећање 5. април 1999 - 5 април 2009.

Из необјављеног рукописа Драгослава Ненадовића *ПУТЕМ МИЛОСТИ*

НАТО МИЛОСРДНИ АНЂЕО У АЛЕКСИНЦУ, МАРТ-ЈУНИ 1999.

Алексинац је данас казна без пресуде и недодирљиво питање-скривена истина, која чека своје отварање и откривање; историјска је нужност, а не истеривање правде, а њено утврђивање обавезујуће. Сведок надубље истине је читав град, који је и даље под облациме сумње. За сада је то само: *Не знам истину, али гледам, слушам, осећам, сећам се...* како каже Петер Хандке.

ИЗДРЖАО ЈЕ АЛЕКСИНАЦ, И ОВАЈ ПУТ- И ОВУ КОБ

Подигнутих домова на главном путу и историјском раскршћу непредвидљивих историјских кретања и ветрометини односа и међи Истока и Запада, бивао често приморан на разне егзодусе са трагичним понављањима, Алексинац је у читавој историји опстанка, увек био на правој страни, увек трпео неправде и никада скривио зло другима, и као мало који град у свом трајању, нападан и брањен, освајан и ослобађан, разаран и поново ницао из пепела. Због тога у вишевековном постојању нема догађаја који је одређивао историјска кретања, историјске дубине, историјска битисања нити масовна страдања која су заобишла Алексинац.

Алексиначка историја говори да су Алексинчани увек желели да живе у миру, па су зато увек морали да буду слободни и да је то разлог због кога слобода на овим просторима никад није имала цену, а право на живот и слободу увек плаћано животима својих најбољих синова. То у историјском памћењу поистовећује судбину српског народа и судбину Алексинца.

Такав историјски усуд, наслеђе и трагично искуство потврдио се још једном на судбинској раскрсници, када је обрнут нови историјски круг несреће, а трагика овог града добила ново лице у трагичној бури крвавог пролећа 99. када је апсурд политике насиља преузео превагу над правдом и логиком, а сурова и груба сила се називала милосрђем ( и то још анђеоским). Безумље је своје уходиште пронашло у Алексинцу, који је тада постао најкрвавија српска реч у наметнутом му натовском ограничавању слободе ван рата.

По ко зна који пут у својој историји страдални грађани Алексинца, навикли на свако зло, били су неоправдано стављени ван закона и угрожени од стране необузданих и неумољивих сила и мржњи, у суштини читаве Европе предвођене светском велесилом, у мисији *слободе* и успостављању планетарне диктатуре и преобликовању света.

Опет су о судбини овог угледног простора крај опасног и важног пута, са премного историје по глави становника, као и вазда, други одлучивали. Овога пута небрањени отворени град је у запрепашћујућој *хуманој ратној акцији Милосрдног анђела* доживео недопустиво бомбардовање, ново страдање, брутализацију и опструкцију живота у мрачним данима обешчашћеног времена и беспућа духа, кад је последња реч светске правде постала симбол неправде.

Трагичност искуствене историје се поновила, јер је Алексинац град Европе за који је таква Европа знала и чула још од чувеног Виктора Игоа, у немилосрдном покушају физичке ликвидације планиран да буде хумано убијен и доживео срамотну неправду иза маски хуманизма. Усамљени праведник, посвећен врлини и предодређен за велика искушења и пробе времена и овог пута није био господар своје злосрећне судбине.

Алексинац је тако постао најтужнија слика краја 2. миленијума и био први град у Србији у црној хроници историје чије је цивилне објекте гађала најмоћнија војна алијанса света и град над којим је људско безумље достигло врхунац, где су нестали невини животи.

Под таквим тешким и драматичним околностима истина о карактеру и размерама агресије на СРЈ изашла је у свет из Алексинца, који је постао свето место и универзални симбол бесмисла насиља, над којим је пропала теза о хуманитарном рату у име људских права, а лажне хуманитарне претензије показале се у пуној светлости.

Тада је све отишло предалеко, безобзирно је нането много зла, пале велике жртве, учињена огромна и непроценљива штета, зауставио град у развоју.

По величини разарања, изазваној материјалној штети и броју жртава, с обзиром на број становника и економску развијеност Алексинац је и процентуално претрпео највећи број жртава и највећу материјалну штету и представља симбол града невиног страдалника српска је Герника. По достојанственом и храбром држању грађана, који су смело прихватили изазове свог времена и часно положили историјски испит искушења, највеће животне одисеје на крају 20 века, истовремено је и симбол отпора, пркоса и непокора.

POST FACTUM

Алексинац има обавезу.

Алексинац је заувек остао у срцима народа Грчке; створене су нове димензије хуманости и других људских вредности и склопљена братимства за понос и нова времена.

Часни грчки народ друге српске отаџбине, верни најближи пријатељ и највреднији доброчинитељ никада се није одрекао своје савести, већ и даље истрајава у својој племенитости, хуманости.

Међутим, иако се сада добро брзо и олако заборавља, незаборавно пријатељство за понос, захвалност и поштовање Алексинчана за пружену људскост не може бити заборављено-нестали траг у сећању.

Животна је истина неудаљавати се од својих пријатеља и зато је очување и јачање племенитости и осталих људских врлина, узвишени приоритет Алексинца у чекању свог времена и доласка бољих и топлијих дана. Неопходна је свеопшта сарадња, првенствено, кроз привредно повезивање и јачање економских релација, као основ за дугорочан напредак свих људи на овим просторима.

Зато површно подсећање на алексиначке ратне пријатеље из Грчке није само јединствена и лепа прича о људскости и доброти, већ је у настојањима без остатка дубоко уверење, трајна захвалност, сачувано поштовање, дуг и обавеза за толико тога значајног и великог учињеног Алексинчанима.

Из дубине потврђене људскости огромна чиста енергија вечних, ванпросторних и ванвременских вредности, племенитог, доброг и лепог зрачи, у надоласку бољих дана, снажан морални сиже - поуку и поруку реалности:

Борећи се за правду, истину и људско достојанство, својим делима и моралним поимањем, учимо да будемо људи и постајемо људи, јер једино хумане вредности и етичке норме могу спречити људску катастрофу, дају право и разумну наду у извесну будућност и да слобода може постојати, али само ако је слобода за друге колико и за себе.