ЉУБАВ СЕ НОСИ У ТРИ – Генерацијски јад или постмодерни хедонизам

Представа у режији Јелене Богавац која је настала на основу драматизованог романа Милене Богавац, а у којој играју Маја Јовановић (проглашена глумицом вечери), Михаела Стаменковић, Ана Ћук, Боба Стојимировић, Јован Здравковић, Угљеша Спасојевић и Предраг Васић, бави се егзистенцијалним питањима једне групе младих људи с краја прве и почетка друге деценије овога века. Радња се одвија у простору једног клуба/кафића где се окупљају млади људи различитих животних назора али којима је заједничко беспосличење, вођење бескрајних разговора о томе како је „то“ код других, где смо ми, шта нас чека, има ли излаза, све то обилато натопљено алкохолом, уз џоинт, порнографију… а све, у суштини, прекривено неизвесношћу и страхом. 

О том страху Милена Богавац пише: „Тај страх смо годинама успешно прекривали шминком, давили у алкохолу, скривали у мраку клубова, губили у гужви, сатирали порнографијом, шверцовали га иза великих речи, правећи се да је нешто више од страха. Да је ствар избора. Или идеологија. Тако је „Љубав се носи у три“ комад о свим нашим стратегијама сакривања: о изласцима, идеологији, ноћном животу, промискуитету, мамурлуку и спавању до подне, избегавању обавеза и личне одговорности, али највише о бескрајном интелектуализирању око ових порока, у жељи да се генерацијски јад представи као постмодерни хедонизам“.

Kроз представу се прожимају животне судбине „уклетих песника“, хуманитарних радника, лажних новинара, припадника ЛГБТ, панкера… Kажемо у множини јер сваки лик заправо осликава једну групацију у оквиру ове групе, као што и ова група осликава један део генерације којој припада, а за коју заједнички чинилац представљан прикривена неизвесност и страх. Ни сама представа не нуди потпуни расплет ситуације већ оставља то гледаоцу, ако се расплетом не сматра песма која каже да су то сада средовечни људи.

Сама чињеница да је представа подстакла доста коментара у разговору  публике са редитељком Јеленом Богавац и глумцима после представе, отварајући и нека питања која су само у посредној вези са представом, доказује да  је она (представа) остварила један од основних циљева – потицај гледаоца на размишљање. Једно од питања или дилема било је да ли је реч о политичкој представи или документарној драми. 

Очигледно већ навикнута на таква питања, редитељка  је на самом почетку објаснила мотиве иза прављење представе, овакве каква је приказана, рекавши да полазну основу представља документарност, прецизније судбина чланова клуба слем поезије у Београду у тим годинама. (Слем је рецитовање које личи на глуму, па све заједно представља неку врсту перформанса. Пева се искрено, говори се о стварима о којима се не прича много, о најнижим поривима човека. Kритикују се друштвени односи, конвенције, па се на тај начин, теме које се обрађују, додирују са натурализмом. Најчешће је такмичарског карактера.) Други су тврдили да је реч о политичкој представи. Очигледно помешани су термини политика и пропаганда, односно уметничко дело са политичким садржајем и пука дневнополитичка пропаганда. У овој представи, као и у животу, има и политике. Уосталом, човек је „зоон политикон“  још од Аристотела. У драми су то избори који су одржани 2012. на којима је смењена једна, а вратила се на власт друга политичка номенклатура. Али нема пропаганде. Чак ни у дијалозима политички различито профилисаних ликова. 

И на крају питање из наслова: генерацијски јад или постмодерни хедонизам? Рекли бисмо - ни једно ни друго. Свако време има своје специфичности, свака генерација има неке своје прохтеве, жеље или идеале. Нешто се оствари, нешто претвори у чежњу или чак у огорчење. А на шта све то изађе – покаже живот сам. Који, пак, какав је-такав је, нема репризу.