Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

ФЛЕKЕ – Стубови од прашине и ветра

rss

26.11.2022. Часлав Васиљевић

Претпоследње такмичарске вечери на Фестивалу првоизведених представа у Алексинцу представило се Kраљевачко позориште представом „Флеке“, аутора Тијане Грумић (текст) и Југа Ђорђевића (режија), која се с правом може назвати поемом о одрастању.

ФЛЕKЕ – Стубови од прашине и ветра

Талас јаких емоција, нежности, сете, туге и љубави, без имало патетике, запљуснуо је гледаоце на представи „Флеке“, лирској причи коју је позоришна критика већ назвала поемом о одрастању, ауторке Тијане Грумић и редитеља Југа Ђорђевића, у извођењу глумачког ансамбла Kраљевачког позоришта који сачињавају: Александра Аризановић, Драгана Варагић, Горица Динуловић и Зоран Церовина. 

Сценом све време суверено влада Александра Аризановић (са улогом Ја), девојчице/тинејџерке која прича нежну причу о свом животу: рођењу, одрастању, смрти драгих бића, обичним дечјим жељама – да научи да вози ауто, да научи да плива, да види море - и на детиње једноставан начин објашњава како је остала прво без мајке, а затим и без оца…  Kако су већ запазили позоришни критичари, „иако је њен костим – уске стреч панталоне, деколтирани горњи део и каубојски шешир, асоцирао на еротичност варијететско-циркуске забављачице, Аризановићева нас је експресивном глумом ипак уверила да игра девојчицу која приповеда о одрастању. Њеног сексепила смо свесни у тренуцима када плеше.“  А цео живот јој је обележен флекама – флеком од крви мајке која је умрла на порођају, флеком од крви оца који је погинуо у својој радионици тако што га је спљескао камион, флеком од влаге у бакиној кући… (За ову логу Александра Аризановић је на 67. Стеријином позорју добила награду за  најбољу младу глумицу.)

Она (Ја) је наратор који веома вешто и неприметно прелази из те улоге у улогу лика у радњи који улази у дијалог са осталим ликовима: Баком (Драгана Варагић) која јој је најближе и најдраже биће, Мајком (Горица Динуловић) без које је девојчица остала још на рођењу и Оцем (Зоран Церовина) који је успорен али пун љубави коју не уме да искаже осим погледом. Заправо, текст је подељен тако да су глумци понекад ликови, а понекад наратори који помажу гласу девојчице да исприча причу. Горица Динуловић и Зоран Церовина играју и ликове са којима девојчица и бака долазе у контакт –  комшинице, случајну пролазницу на друму која личи на Kасандру из серије, конобара… Трансформацију из лика у лик ово двоје глумаца раде са фасцинирајућом лакоћом.

Драгана Варагић, као гошћа се прихватила да у овој представи  игра баку. И то обавља брилјантно. Било да немо прати радњу или да је наратор, коментатор или лик,  она је у сваком тренутку до краја посвећена свом глумачком задатку у представи, доносећи пластично и јасно карактер баке, строге жене која једва приметним осмехом у углу усана скрива право осећање. Бака је жена из народа која достојанствено и без роптања носи своју судбину: волела је да рецитује и да иде у школу, али ју је отац исписао након првог наступа на школској приредби јер “женско мора да зна где јој је место и мора да помаже у кући”… На крају и она публици казује своју „флеку“ – самоубиство супруга.

 Симболички, живот је циркус, некад тужан, некад смешан, па је и сцена постављена као циркуски карусел, а глумци у појединим деловима представе носе циркуске костиме, да би  ликови на крају добили кловновска обележја. 

За укупан утисак о представи заслужни су и аутори сценографије Велимирака Дамјановић (која је и костимографкиња) и Југ Ђорђевић, док музику потписује Јулија Ђорђевић, а дизајн светла Радомир Стаменковић.

Додатна појашњења добијена су од списатељице и редитеља (који су присуствовали представи), као и глумаца, непосредно након представе на прес конференцији. 

Редитељ Југ Ђорђевић је појаснио да се определио за овакво драмско решење (са елементима стендапа) јер је то био начин да се најверније искаже садржај и поетике текста Тијане Грумић. Ово није први пут да њих двоје, иначе колега са студија, заједно раде и, како би се жаргонски казало, одлично се „капирају“.  

Ведри моменти су свесно постављени као антипод атмосфери туге и сете, тако да се представа све време прати са благим осмехом на лицу. Чак и онда када девојчица прича о смрти, о мноштву смрти. А о симболу флека ауторка каже: „Флеке су у овој причи свуда. Око нас и по нама. Има их разних – од кафе, од уља, од мастила, од сока, од крви, од блата, од прашине… Има оних које могу да се оперу, као да никад нису ни постојале, а има и оних које не могу да се извуку, већ остају као подсетник на нешто што бисмо можда радије заборавили, а не можемо. Има и оних флека које се голим оком уопште не виде, али знаш да су ту. Потмуло чекају тренутак да избију на површину и све поремете. Ова прича је највише о њима.“

На почетку приче девојчица пита баку колико је море, а бака јој одговара да је велико. „А колико је небо?“ „Небо је још веће“. „А како небо не падне на нас?“ „Има стубове“. „А од чега су ти стубови?“ „Од прашине“. „И од чега још?“ „И од ветра“. 

На крају приче, када девојчица остаје и без баке, свог најдражег бића, сећа се разговора са почетка приче и закључује да су ти стубови - људи. Људи су саздани од прашине и од ветра. Да, баш онако како је и Андрић, чак у две своје приче, записао: „зрнца људске прашине“.


# Центар за културу и уметност позориште фестивал Фестивал првоизведених представа Флеке Тијана Грумић Краљевачко народно позориште
@cekulaleksinac @


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима