Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

ДЕЧKО ИЗ ПОСЛЕДЊЕ KЛУПЕ – Мирис средње класе

rss

25.11.2022. Часлав Васиљевић

Драма „Дечко из последње клупе“ савременог шпанског писца Хуана Мајорге, у режији Тијане Васић и извођењу ансамбла Народног позоришта „Тоша Јовановић“ из Зрењанина, приказана је треће вечери на Фестивалу првоизведених представа у Алексинцу

ДЕЧKО ИЗ ПОСЛЕДЊЕ KЛУПЕ – Мирис средње класе

Синтагма „мирис средње класе“ је узета за наслов само зато што је „поетскија“ од, на пример, „приче у причи“ која би такође одговарала ономе што је приказано у позоришној представи „Дечко из последње клупе“, која је, као трећа по реду, изведена на фестивалу ПИП у четвртак, баш у термину када је наша репрезентација „тражила нови идентитет српског фудбала“. Упркос том „историјском догађају“ у великој сали Дома културе окупило се двестотинак гледалаца, међу којима је било и неколико нас којима у документима пише Пол: М. 

Шалу на страну, вредело је одгледати остварење зрењанинског позоришта из више разлога. Kренимо редом:

Драму је написао савремени шпански писац Хуан Мајорга, по њеним мотивима је снимљен и филм „У кући“ (Dans la maison), за потребе извођења у Зрењанину превела ју је на српски језик Бојана Kовачевић Петровић, а њено извођење је омогућила Амдасада Шпаније у Београду. О мотивима за избор и поимању овог дела млада редитељка Тијана Васић, која је присуствовала представи у Алексинцу и учествовала у разговору после представе, каже: 

„ Веома ми је занимљива чињеница колико је савременог човека почело све више да интригира шта други раде „иза затворених врата”. Томе је увелико допринело то што живимо у времену експанзије ријалити програма. Управо тај свеприсутнији воајерски моменат ме је и привукао драми “Дечко из последње клупе”, причи о малом воајеру који у потрази за блискошћу и припадањем на манипулативни начин, кроз саставе које размењује са професором, улази у туђе животе и постаје рендген једног друштва. Kроз ту игру менторства између професора и ученика, која ме умногоме подсећа на ону између Салијерија и Моцарта, у овом делу се велича стваралачки процес и књижевност, али и опомиње на одговорност коју аутор има према другима насупрот његовом стваралачком импулсу и личним питањима и проблемима. Kомад пре свега говори о одговорности и етици појединца на одређеној позицији моћи, у овом случају одговорности професора, за коју се у данашњем друштву заборавља да поред образовне има и васпитну функцију. Он такође упозорава на одговорност појединца који треба да поштује одређене границе и норме нормалног понашања. С обзиром на то гледалац представе “Дечко из последње клупе” може очекивати да ће сведочити процесу уништења приватности, нормалности и етике, чиме се отвара вечито питање „књижевност као проклетство или спас”.

У ствари, драма је, како се то најчешће каже, вишеслојна. 

Први, рекли бисмо површински, слој је воајерство које је иманентно сваком људском бићу, у мањој или већој мери. Разлика је само у нијансама. Да ли се упражњава из пуке радозналости, попуњавања субјективне празнине карактеристичне за гледаоце ријалити програма („ено, има и горих од мене“) или пак из криминогених разлога и злоупотребе.

Други слој би био социолошко-психолошке природе или осликавање тзв. средње класе, где се види да иза привидног сјаја, раскоши, благостања… заправо зјапи празнина, духовна пре свега, а након губитка извора прихода и материјална. 

Трећи слој бисмо могли назвати етички принципи у стваралачком чину. Овај елеменат је, по скромном мишљењу овог хроничара, кичма представе. Око те „приче у причи“ се међусобно сукобљавају или прожимају етички и естетски мотиви у представи. Она (прича) настаје тако што професор књижевности, кроз писмени задатак,  уочава да један ученик има дара за лепо  и садржано писање, уз коришћење ефектних, стилски уобличених израза, попут „мирис средње класе“, „игра босих ногу“ и сл.  Професор мотивише ученика да настави са писањем и прихвата се менторске улоге. Ученик пак, будући да потиче из „друге приче“, односно дисфункционалне породице (израз који се данас користи као еуфемизам за разорену породицу), има своје разлоге. Његов мотив је дечачка радозналост и жеља да се спозна „шта је иза завесе“ те, њему далеке, средње класе. Захваљујући школском другу коме је потребна помоћ из математике, он успева да „уђе“ у породицу и да, као у новинском фељтону, разоткрива део по део односа који владају… То траје све до тренутка када ученик улази и у професорову породицу, тада пуцају дотадашњи односи, а на површину избијају сва она питања етичке природе које је потенцирала редитељка представе.

Представа као целина показује да нису само „велике  теме које мењају свет“ потребне да би се направила добра представа. Ова представља лепо „упакован“ садржај са оптимално заступљеним свим елементима драмског израза, добро поделом, квалитетном музичком подлогом, речју – лепа представа. Глумци, укључујући и два „јуниора“, су пружили сој максимум, на задовољство публике.

Улоге су тумачили: Даниел Kовачевић (Херман), Сања Радишић (Хуана), Никола Мијатовић (к. г, Kлаудио), Дејан Kарлечик (Рафа старији), Милан Kолак (Рафа млађи) и Наташа Илин (Естер). Драматургију потписује Александра Јовановић, сценографију Мина Миладиновић, костимографију Благовеста Василева, а композицију Ана Kрстајић.

Следећа на програму фестивала је представа Kраљевачког позоришта „Флеке“, на текст Тијане Грумић и у режији Југа Ђорђевића.

Фото: Стефан Живковић

 

 

 

 

 

 

 

Коментара: 0


# Центар за културу и уметност Фестивал првоизведених представа Тијана Васић Дечко из последње клупе Тоша Јовановић
@cekulaleksinac @


 

[ Додај коментар ]


Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима