Птичица

Тога јутра почетком осамдесетих спаковали смо ранчеве и торбе као да идемо на неко место, недељу дана, где нема воде а ни хране. Бела "Стојадинка" је кренула на пут, а на задњем седишту није био размештен "Француски лежај" за мене и мог брата као када би ишли у Паралију на море. Након 45 минута, наше одредиште је била Сокобања и централни градски парк. Када би се прописно истрчали, изклацкали, изљулали, као награда следило је његово височанство италијанског порекла - "Сладолед на точење".

Онда би мирно шпартали шеталиштем, возили дрвену гуралицу, били фина и васпитана деца, све до тог тренутка док први пут не угледаш тај јединствен бањски излог и не осетиш непоновљиве сцене дечје радости. Легендарни "Фото Бањац", а у њему каубојска одела, индијански костими, народне ношње, шешири и реплике разних оружја. Из момента заборавиш на све, улазиш у радњу, бираш одела, вучеш, сецаш, отимаш се са другом децом. Плачеш, скачеш, правиш Тексас атмосферу и не мирујеш све до тренутка док не чујеш чувену реч "Птичица".

У поподневним сатима посећују се бањска излетишта, роштиљаде, лудује, а ја једва чекам предвече, да одем по своју Вестерн фотографију, поново седнем у каубојску дилижансу и испалим из пиштоља кришом капсулу. Када дођеш у озбиљне године, прелисташ фото албум, киселим осмехом схватиш да је то догађај који те прво асоцира на лепа и безбрижна времена раног детињства.

Елем, онда је дошла Шпанија 1982 година. Моје прво Светско првенство у фудбалу које ми је остало у сећању због репрезентације Југославије, Марадоне, Пауло Росија, Платинија. Нема сумње, мундијал је и данас догађај број један у свету, али док није дошло време званичног отварања и први звиждук на Камп Ноу, доминирала је двомесечна коми-представа фудбалске еуфорије.

Дивни дани наших "Панини" дечијих мука, прво треба да нађеш фото албум "Еспана 82", па затим купујеш кесице преко везе. Овог пута моја нова оаза среће је трафика "Политике" преко пута Дома културе. Стрпљиво чекаш сваску среду, станеш први у ред од 6 ујутру и као награда следи "Темпо" у коме је постер репрезентације Југославије. Поносно га окачиш у своју собу, а испод њега чуваш албум, лепиш сличице, учиш називе стадиона и наглас изговараш имена играча.

Наравно почетак светског првенства се увек поклапа са крајем школске године. Почетком маја крећу родитељске уцене па ако удовољиш њиховим захтевима добијеш 100 кесица као награду. Играш пар-непар, тапкаш, мењаш дупликате и тако све док не попуниш албум и тек онда стекнеш први услов да на миру уживаш у чаролијама најпопуларније игре на свету.

За то време шаљеш празне кесице како би учествовао у наградној игри и гледаш како да опељешиш неког новајлију на пар-непар, тапкаш дупликате, кажеш неком  "види птичицу", он погледа у вис, а ти му мазнеш сличицу.

После завршетка мундијала, настављају се активности летњег распуста. Слободно време посвећујем малим магичним куглицама различитих величина. Сваке године са нестрпљенем очекујем да ми ујка-џокер из Аустрије донесе пуну мрежицу џомба, месечарца или порцуланца, стаклене једноперце, троперице или дванестоперце.

У Љупчетовом дворишту  "на кликерашко", око старе библиотеке, на земљи где нема много траве, забијеш пету, направиш рупу или рошу и кликерашки обрачун може да почне. Кликере обично играш у зараду, јел ако играш ради реда то брзо досади. Поткован си већ неким предзнањем са мутним радњама око сличица и  уверен си у потпуности да ћеш неког да "опељешиш". Гледаш да први убациш кликер у рупу, а онда крећеш први почетним ударцем у лов на стакленце.

Занесеш се у игри по цео дан, изгубиш се у времену и простору, све док те мајчин глас са крајним капацитетом гласовних могућности не позове на вечеру. Ти се на позив изнервираш, неко ти каже "види папагај птичица", зинеш у небо, а ортак ти ћапи џомбу.

При крају дана обавезно је туширање на легендарној школској чесми и реворелашки обрачун пиштољима на воду.

Недељно јутро, будим се лагано, журим да запишем овај сан. Имам идеју да данас по киши одем у Сокобању, али шта чу, тамо одавно нема поштанске дилижансе и малог уникатног костимског излога.

Нема више ни наше трафике "Политике", остао је само пола натписа "ПОЛИ". Изгубио се и специфични мирис Панини кесица и стрипова. Нема ни Душана Перића, Зорана и Новице који су ми чували Темпо испод тезге. Нема рупа, роша, фото лабораторије, нема ни репрезентације Југославије, нико више није на "маст и 'леба".

Остала је само реч "Птичица", реч за добијање лепог осмеха, реч која опомиње поколења да увек са осмехом погледају  у правом смеру!

Деда Мирда је коначно заспао, хитамо на трешње код мене.

Ајд здраво!

Наставиће се...

ПС

- "Птичица" је чувена трик-реч коју изговарају фотографи како би измамили осмехе муштеријама, пре свега деци. 
- Фото Бањац, некад јединствена радња у Сокобањи, са уникатним костимима за фотографисање. Ко тамо нема фото успомену, као да се није ни родио.
- Темпо - спортски магазин, врло популаран у екс Југи, излазио искључиво средом.
-Панини - Италијанска компанија браће Панини, позната по издавању стрипова, албума и сличица.
- Маст на 'леба - омиљена ужина на парчету хлеба, намазана дебљим слојем масти која је зачињена алевом паприком са мало соли.
- Џомба - гломазни кликер, разбијач.
- "На кликерашко" -  Код библиотеке или фото лабораторије, место за кликерисање, данас се на том месту налази продужени боравак ОШ "Љупче Николић".