Јавна тајна

Дакле, сви знају да је у питању други брак ППВ-а, да је свадба одржана у једном београдском ресторану, како се зове млада, да је родом из једног града у западној Србији. Дабоме, и тамо је ова прича јавна тајна. Цео тај град и околина данима брује о томе, да је младожења био овде по младу..Али, све је блокирано...Новинари су немоћни, чупају се за косу. Један дописник је чак и сликао свадбену колону из младиног родног краја, али његов главни уредник није се усудио да пусти ту причу, иако је чак похвалио и наградио тог новинара. За причу која није угледала светлост дана.  Кукају, докле су дошли Србија и њено новинарство. Где су сада оне новинарске громаде, медији који су куну у слободу, демократију, незавинсност, храброст, неприкосновеност и милионске тираже? Па мислим, неки су и били на тој свадби....Имају и слике...

Разумем младожењину жељу да сачува приватност. Да је ово догађај само за њега, младу, породицу, пријатеље... Да му је доста медијског експонирања и да му не треба реклама. Да су довољно популарани и он и његова странка, да његови ових дана газе редом на локалним изборима, а ускоро ће и на републичким...Уосталом, шта кога брига кога ће да жени и колико пута ће пред матичара. Иако је тренутно најпопуларнији и најмоћнији политичар на овим просторима?!

Оно што међутим, забрињава, јесу његови механизам и моћ да блокира све медије и да целу причу сведе на јавну тајну. Његов успех је утолико већи када знамо да живимо у ери савремених технологија, када вести путују брзином светлости. Како је онда могуће да постоје толики страх и аутоцензура? Да се вест шири од једног до другог, да сви о томе причају, али и да се притом осврћу! Као у време Тита када су се причали политички вицеви, или се знало ко слави славу или ко је певао забрањене српске песме...

Цензуре је одувек било у нашем друштву. У Краљевини Југославији забрањивани су медији, док су владали комунисти. Слоба, ДОС.. свака власт имала је своје механизме. Ове данашње више не затварају медије, не прете, нема више комесара у кожњацима који упадају у редакције и штампарије или ноћног зивкања или препада уредника. Процедура је овде сасвим једноставна. Моћници су на финансијском и маркентишком извору, довољно је само да се новинарима заврне славина. Она финансијска.

Јасно је ко данас држи полуге власти у Србији. У исто време је фацинирајуће, али и застрашујуће да се полако, али сигурно слива у руке само једног човека. Али за то није заслужан само Он, већ и Ми. Уколико дозволимо да све функционише на принципу јавне тајне, уколико се сведемо на страх, покорност и аутоцензуру. Која је онда разлика од осталих система против којим смо се борили?

У сваком случају, Србији предстоји медени месец...Наиме, јавна је тајна да...