Доситељи из комшилука

30.04.2021. Саша Гидра Марковић

- Салееее! Затварај прозор ево га кроз Ражње, може да улети случајно нека диплома! Ха ха ха ха ха ха ха!!!! Беше ово увек неизбежна пошалица мојих сапутника приликом проласка кроз овај малени градић.

Тог 28. новембра 1991. године, дефинитивно сам завршио своју немогућу мисију мучних гимназиских дана у самозваном елитном оделењу. Одавно сам знао да нисмо ми једно за друго, али ваљало је испоштовати родитељску жељу.

Иза мене су остала три тешка месеца, разочарење, приговори, укори, рубрика са слабим оценама, неоправдани и наравно лоше друштво. Рекло би се младост лудост, средње жалосно стање, али куда даље?

На столу су две опције, понављаш разред или идеш негде даље? Однегде попут феникса појаљује се "Свети спасиоц Радош", професор пред пензијом Економске школе у Параћину, родом из Моравца.

-Ајде ти код мене, ти си добар дечко, ја ћу да те средим и доведем у ред, ајд видимо се у понедељак.

Као да је јуче био 1. децембар 1991. године, испред мене препуна учионица, нигде празна клупа, мушки пол у мањини, скромна учионица и не-елитно оделење.

Испред нових школских другара чудна појава, Металика мајца, моја дуга коса, исцепани 501. и мартинке на ногама.

- Ово је наш нови ученик, зове се Саша Марковић, ко хоће да седи са њим? - рече наставник Радош.

- Ја, ја, ја, ево наставниче може и овде - сви у глас! Ево, ево правимо место!
Тада сам схватио да сам на правом месту, тако сам упознао неку другачију децу, тада сам заволео Ражањ.

Након редовног четворогодишњег школовања, стекао сам звање Економског техничара општи смер рачуноводство. Затим се рано се запослио у струци, а зли језици моје генерације иза леђа су ми стално добацивали:

- Еј, овај ишао у каубојску Ражањску школу. То је школа, зајебала све! Ту иду само "шампиони".

Онда су дошла нека друга времена. Нашим градом се појавише разни Доситеји Обрадовићи. Неки нови "Радоши", просветитељи и доброчинитељи запослени у модерним просветним установама. Градски реформатори и спасиоци-иноватори изазваше прави препород и настаде општенародно просвећене грађана нашег малог града.

Временом се полако у причама заборави моја каубојска школа, а ова нова реформистичка по популарности превазиђе и чувену Ресавску школу. Ресавска школа или у народу "преписивачка", настала у манастиру Манасији, можемо закључити да је то претеча "копи-пејст" образовања.

Каубојска школа се похађала као у вестерн филмовима у неком салуну, где свако ради шта хоће, пије, пуши, коцка се, ломи инвентар. Негде на спрату се налази куплерај, а на крају филма настаје општа пуцњава. У такву школу сам по народном предању ваљда ишао "Ја".

Онда дођоше ове модерне "турбо" викенд установе. Овде се часови похађају добро утабаном "пречицом" на местима где год време дозвољава. У овој школи плаћа се годишња партиципација, загарантовано је врхунско образоваје и напредак у руководећем кадру.

Замислите само како је то леп осећај кад станеш испред огледала, погледаш се и самом себи кажеш "Браво, успео сам", ја сам сад академски грађанин, молим поштовање!

- Ко ти бре крив, што ниси и ти ишао. Јел те лепо звали људи, сад би био козна где? - рече ми један успешан човек.

- Није ти још касно, ево знам једног студента има шездесет година, ништа му не фали, сутрадан ће ипак постати академски грађанин, имаће неку животну титулу - рече ми други доситељски човек.

- Сад је информатика у тренду, размисли, млад си ти још, 1200 евра је година, мало ће се стиснеш али исплати се - посаветовао ме трећи новокомповани академац из нашег града.

Сагнуо сам главу, одох да пролуфтирам мозак. Размишљам у себи, ко сам и шта сам Ја уствари. Сутра кад се пробудим да ли ће ми неко рећи: "Добро јутро Колумбо"! Отвори прозор да се соба излуфтира.

Види ти мене, ја на крају испадох хејтер!, Ја сам могао ово - ја сам могао оно, сачекајте и ја да се прекрстим испред сличице свог Доситеја.

Мислим да је коначно дошло време да одрастем.

Јесте, ја сам онај који ће са поносом на зиду написати графит: "КРАЈ вреди онолико, колико се деце игра у њему"!