Чудна шума је то!

Тихо, стрпљиво очекујем природну оазу за коју ме још увек вежу дечачка сећања. Присећам се старих догађаја и погледом тражим познато дрво или стару колибу.

Али уместо да угледам препознатљив пејзаж и невероватан призор са тачке где се најбоље виде све четри стране света, угледао сам познату слику данашње реалности - мртву природу.

Поглед у даљину, још увек пуца. Доминирају даљински призори кога никог не остављају равнодушним. Рекло би се све је још увек на старом месту, све је исто само ње више нема. Нема наше "Вецине шумице".

Када сам био дечак, ову шумицу сам звао "Мецина шумица". За сваки педаљ ове шумице везана је нека легенда, неки мит у коме чами неки баук, а у овом случају за мене је овде живело неко мало мече које је ту уживало у пуној самотњачкој природној лепоти.

Касније сам овде долазио са другарима и на прелепој ливади уживао у спортским активностима са вршњацима са Алексиначког рудника и бањског друма.

Онда сам и сам сватио да ово није "Мецина шумица", и да од тог малог створа никад није било ни трага ни гласа. Исто тако до данашњег дана нисам сазнао које био тај "Веца" који се урезао у дух ове шумице и у мислима прошлих генерација.

Било како било, наше шумице више нема. Лажни повратак у детињство сада краси неко жртвено дрвеће које нема никакву крошњу, а нема ни лепо лишће.

Остао је бескрајан трновит пут и пусто трње које се данас урезало у моје тело, трње које ми кида лепа сећања и цепа срце.

И после ове приче, Вецином шумицом опет ће дувати ветрови из различитих праваца. Ова непредвидива природна снага некада је покретала и једну малу ветрењачу у непосредној близини.

Нажалост и ње више нема, још један градски симбол отишо је у заборав. Питам се само, коме је сметала, ова справа која је апсолутно независна од људског фактора. Исперд ње су изникла нека нова чуда светске технологије, а иза ње су остала само тужна сећања.

Успели смо у животу, Вецина шумица је постала шумуца за плакање.

Наставиће се...