Čudna šuma je to!

Tiho, strpljivo očekujem prirodnu oazu za koju me još uvek vežu dečačka sećanja. Prisećam se starih događaja i pogledom tražim poznato drvo ili staru kolibu.

Ali umesto da ugledam prepoznatljiv pejzaž i neverovatan prizor sa tačke gde se najbolje vide sve četri strane sveta, ugledao sam poznatu sliku današnje realnosti - mrtvu prirodu.

Pogled u daljinu, još uvek puca. Dominiraju daljinski prizori koga nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Reklo bi se sve je još uvek na starom mestu, sve je isto samo nje više nema. Nema naše "Vecine šumice".

Kada sam bio dečak, ovu šumicu sam zvao "Mecina šumica". Za svaki pedalj ove šumice vezana je neka legenda, neki mit u kome čami neki bauk, a u ovom slučaju za mene je ovde živelo neko malo meče koje je tu uživalo u punoj samotnjačkoj prirodnoj lepoti.

Kasnije sam ovde dolazio sa drugarima i na prelepoj livadi uživao u sportskim aktivnostima sa vršnjacima sa Aleksinačkog rudnika i banjskog druma.

Onda sam i sam svatio da ovo nije "Mecina šumica", i da od tog malog stvora nikad nije bilo ni traga ni glasa. Isto tako do današnjeg dana nisam saznao koje bio taj "Veca" koji se urezao u duh ove šumice i u mislima prošlih generacija.

Bilo kako bilo, naše šumice više nema. Lažni povratak u detinjstvo sada krasi neko žrtveno drveće koje nema nikakvu krošnju, a nema ni lepo lišće.

Ostao je beskrajan trnovit put i pusto trnje koje se danas urezalo u moje telo, trnje koje mi kida lepa sećanja i cepa srce.

I posle ove priče, Vecinom šumicom opet će duvati vetrovi iz različitih pravaca. Ova nepredvidiva prirodna snaga nekada je pokretala i jednu malu vetrenjaču u neposrednoj blizini.

Nažalost i nje više nema, još jedan gradski simbol otišo je u zaborav. Pitam se samo, kome je smetala, ova sprava koja je apsolutno nezavisna od ljudskog faktora. Isperd nje su iznikla neka nova čuda svetske tehnologije, a iza nje su ostala samo tužna sećanja.

Uspeli smo u životu, Vecina šumica je postala šumuca za plakanje.

Nastaviće se...