Centar koji je izgubio kulturu

Od kada je na čelo Centar za kulturu Aleksinac  došao novi direktor, Milan Petrović, ova ustanova je, po svedočenjima zaposlenih i ljudi koji je godinama prate, postala sve – osim onoga što joj ime kaže.

Brojke su prva stvar koja upada u oči. Sa 14 zaposlenih, koliko je Centar imao godinama unazad, za nepune dve godine stiglo se do više od 28. Duplo više ljudi, duplo manje programa. Aleksinac je mala čaršija i niko ozbiljan ne može da objasni zašto jednom mestu ove veličine treba skoro trideset radnika u kulturi – od čega čak sedam „urednika“. Urednika – a predstave se gotovo i ne izvode.

Jedini uslov za zaposlenje, kako tvrdi više izvora, nije bio ni škola, ni iskustvo, ni poznavanje kulture. Uslov je bio jedan: članska karta Srpska napredna stranka. Ostalo je nebitno. Da li znaš šta je repertoar, da li si ikada ušao u pozorišnu garderobu, da li razlikuješ scenu od bine – to više niko ne pita.

Tako je, recimo, na mesto dugogodišnjeg radnika, čoveka koji je decenijama bio deo ustanove, došla ćerka jednog lokalnog funkcionera javnog preduzeća, poznatog po tome što se njegovo ime pominjalo u sudskom postupku zbog zloupotrebe javnih resursa u političke svrhe. Stari radnik je sklonjen. Novi je došao. Bez konkursa koji je iko video. Bez objašnjenja.

Napredovanja su posebna priča. Organizator programa postaje čovek čija je glavna referenca učešće u jednom zaboravljenom zabavnom projektu – nazovimo ga „Piksilend“. Drugi je unapređen jer je „bio viđen“ u jednom rijalitiju. Treći postaje stručni saradnik jer mu roditelj drži mesaru preko puta škole. Četvrti je u tehnici jer je rođak predsednika opštine – tačnije, sin rođakove supruge. U malom mestu, to je dovoljna kvalifikacija.

Radno vreme je, kažu, fleksibilna kategorija. Nekada su postojale kartice. Sada postoji spisak. Svakog jutra se upisuje ko je došao. Ili bar ko se vodi da je došao. Kontrole nema. Ili je ima, ali se ne primenjuje.

Posebno zabrinjavaju navodi o alkoholu. Više zaposlenih tvrdi da u vrhu ustanove, uključujući i ljude bliske direktoru, ima onih koji radno vreme provode uz čašicu. Toliko ozbiljno da je, prema istim izvorima, kupljen i elektronski alkotester. Kupljen – ali nikada korišćen. Razlog je, kažu, očigledan.

Postoji i zakonska finta: dvadeset prvi zaposleni. Formalno – lice sa invaliditetom. Neformalno – pitanje na koje niko ne daje odgovor. Da li je invaliditet stvarni ili papirni, znaju nadležni, ako žele da znaju.

Diplome su posebna tema. Ljudi koji nikada nisu imali fakultet, danas ga imaju. Kako – to je u Aleksincu javna tajna. Završava se „preko veze“. Srednje škole, više škole, fakulteti. Sve je moguće kad imaš prave ljude i pravu partiju.

I dok se broj zaposlenih množi, kultura se smanjuje. Centar koji je trebalo da bude mesto umetnosti, postao je primer nepotizma, partijskog zapošljavanja i potpunog odsustva kriterijuma. Ustanova koja nosi reč „kultura“ u nazivu, danas je, po oceni mnogih, samo još jedna ispostava političke moći.

Ali najveće blago koje je ova ustanova ikada imala — i koje je danas najdublje poniženo — jeste festival praizvedbi, poznatiji kao PIP.

PIP – festival praizvedbi bio je simbol onog Aleksinca koji je imao samopouzdanje, publiku i kulturni identitet. U vreme kada je kultura bila stvarna, a ne deklarativna, na PIP-u su se izvodile najbolje predstave u Srbiji, sa najznačajnijim glumcima i ansamblima. Za te večeri tražila se karta više. Stolice su dodavane jer sala nije mogla da primi sve koji su želeli da prisustvuju.

Pre pet, šest ili sedam godina – tačnu godinu mnogi više i ne pamte, ali pamte preokret – festival je počeo da se politizuje. Predstave u kojima su igrali glumci poput Sergej Trifunović i drugi istaknuti umetnici koji su javno kritički nastrojeni prema vlasti, počele su da nestaju sa programa. Ubrzo, ta praksa je postala pravilo. Danas su u Domu kulture dobrodošli isključivo oni koji su „podobni“ — umetnici koji ne postavljaju pitanja, ne istupaju javno i ne smetaju političkom komforu.

Nije tajna da najkvalitetniji glumci, muzičari i pozorišni stvaraoci u Srbiji otvoreno govore o nepravdi, mladima i istini. Upravo zato, imena kao što je Vlado Georgijev , kao i mnogi drugi, danas nisu poželjna u Aleksincu. Ne zbog umetnosti — već zbog stava.

Tako je PIP, nekada najveća slava grada, postao njegova najveća kulturna sramota. Ono što je bilo blago Srbije, svedeno je na selekciju dubioznih predstava i glumaca sumnjivog kvaliteta, ali proverene političke lojalnosti.

A pitanje koje ostaje da visi iznad Aleksinca jeste jednostavno: ako je PIP ovako završio — šta je sledeće što će nestati? Ako ovo jeste kultura – šta je onda nekultura?