Стари занати: Последњи ћурчија у Алексинцу

Ћурчија се бави израдом одевних предмета од коже. Назив долази од речи „ћурак“, кожни прслук од јагњеће коже са ошишаним крзном на унутрашњој страни. У јужним деловима Србије ћурак се зове и гуњ, кожух, кожув.

За разлику од крзнара, који се бави скупоценим крзнима и прави елегантне бунде, ћурчија прави прслуке углавном од овчије или јагњеће коже.

“Ја сам класични ћурчија, израђујем прслуке од сировине до финалног производа. Откупљујем кожу, штавим је и на крају шијем кожухе и шубаре за широку намену. На жалост, круг људи који су заинтересовани да то носе је све мањи,” каже Мирослав Војиновић, ћурчија.

Ћурчије раде код куће, а своје производе најчешће продају на пијацама и вашарима. Овај стари занат који је у фази нестајања, скоро да и нема перспективу да преживи савремено доба.

“Ја имам само ћерку, али она је спортиста и поред тога је на Полицијској академији на криминалистици. По њој сам радњи дао име. Ја бих желео да јој предам занат и машине, баш као што је и отац мени оставио. Ако буде имала добру вољу, ту сам. Ускоро ћу и ја у пензију”, рекао је једини ћурчија у алексиначком крају.

Каже да ћурак и сам носи:

“Младима који кажу “јао, то је вруће”, поручујем да у природном крзну никоме не може да буде ни вруће, ни хладно. Највише 28- 29 степени целзијуса, а након тога се поре отварају и кожа “дише” све док кожух носите. Једини материјал који држи константну темепратуру тела је ћурак,“ открио је на крају стари занатлија.