Stari zanati: Poslednji ćurčija u Aleksincu

Ćurčija se bavi izradom odevnih predmeta od kože. Naziv dolazi od reči „ćurak“, kožni prsluk od jagnjeće kože sa ošišanim krznom na unutrašnjoj strani. U južnim delovima Srbije ćurak se zove i gunj, kožuh, kožuv.

Za razliku od krznara, koji se bavi skupocenim krznima i pravi elegantne bunde, ćurčija pravi prsluke uglavnom od ovčije ili jagnjeće kože.

“Ja sam klasični ćurčija, izrađujem prsluke od sirovine do finalnog proizvoda. Otkupljujem kožu, štavim je i na kraju šijem kožuhe i šubare za široku namenu. Na žalost, krug ljudi koji su zainteresovani da to nose je sve manji,” kaže Miroslav Vojinović, ćurčija.

Ćurčije rade kod kuće, a svoje proizvode najčešće prodaju na pijacama i vašarima. Ovaj stari zanat koji je u fazi nestajanja, skoro da i nema perspektivu da preživi savremeno doba.

“Ja imam samo ćerku, ali ona je sportista i pored toga je na Policijskoj akademiji na kriminalistici. Po njoj sam radnji dao ime. Ja bih želeo da joj predam zanat i mašine, baš kao što je i otac meni ostavio. Ako bude imala dobru volju, tu sam. Uskoro ću i ja u penziju”, rekao je jedini ćurčija u aleksinačkom kraju.

Kaže da ćurak i sam nosi:

“Mladima koji kažu “jao, to je vruće”, poručujem da u prirodnom krznu nikome ne može da bude ni vruće, ni hladno. Najviše 28- 29 stepeni celzijusa, a nakon toga se pore otvaraju i koža “diše” sve dok kožuh nosite. Jedini materijal koji drži konstantnu temepraturu tela je ćurak,“ otkrio je na kraju stari zanatlija.