Рудник Соко Читлук, две недеље након трагедије

У претпрошли петак, око четири изјутра, догодила се несрећа у руднику мрког угља Соко Читлук код Сокобање, у којој је живот изгубило осам рудара, очева осамнаесторо деце, од чега и једне бебе од месец дана. Истовремено, повређен је 21 рудар, што је дубоко потресло све грађане Србије, бар тог 1. априла.

Незванични узрок трагедије био је метан који је „нагло продро у радни простор, након изненадног зарушавања угља у поткопној комори ВН3/1“, како је срицао Саша Спасић, в. д. директора ЈП ПЕУ Ресавица, читајући са папира, нетом након кобног догађаја.

Породицама погинулих Влада Србије уделила је помоћ од око 8.500 евра свакој. Свота се по друштвеним мрежама поредила са месечном зарадом неких високих функционера СНС-а и СПС-а, а примећено је и да висина ове „отпремнине“ износи 20 рударских плата, које су, иначе, више од просечних зарада у Зајечарском округу.

„Никакве паре не могу да надокнаде животе, а поготово не наведене, срамотне“, у гласу Александре Видосављевић пуно је разочарања. Њан супруг Милош, рудар као и једна трећина житеља Суботинца, тих дана је био на годишњем одмору. Али, његова је срећа крња за усуд колега, а посебно Ненада Тривунца, блиског пријатеља.

Осим непримерене своте новца, срамота је, Милош сматра, и то што је дан жалости био проглашен само у Алексинцу, а не и у читавој држави. Опхрваној узбуђењем због недељних избора, потенцијално преломних. Из тог разлога, на место несреће из врхушке је дошла само ресорна министарка Зорана Михајловић. Вучић је вероватно вежбао отварање шампањца, симболичног знака своје очекиване изборне победе. Проглашене на дан кад су у Суботинцу, Трговишту, селу Краљево и Сокобањи биле организоване сахране.

Михајловићевој је било стало да истакне да није дошло ни до какве експлозије (већ „само“ до тровања), можда и да би нагласила разлику у односу на 16. јануар 1998, када је настрадало 29 рудара, „изложених механичком и топлотном удару, али и удару метана“, како су медији тада извештавали.

Директор Сокола Драган Милинковић устврдио је да је сокобањски један од „најсавременијих рудника у Европи“. „Али како, кад се све ради на руке, и ако се за све сналазиш“, с њим се не слаже Милош Видосављевић. Чији радни дан изгледа овако: спусти се са колегама лифтом на неких 500 метара у дубину, одакле иду по 20-25 минута пешке до радилишта, у мрклом мраку. Онда се ту минира, а угаљ ставља на покретну траку којом се транспортују и јамски радници на путу назад, ка површини.

„То се не сме, али нема другог начина“, мирно саопштава, свестан да ће опет морати доле, чим комисија изврши званични увиђај. Јер, да нађе други посао чиста је илузија.

www.nin.co.rs