Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Промоција монографије под називом "Житковац и железничари"

rss

15.01.2020. Текст и фото: Божа Марковић

Ресторација као реч је у употреби у нашем језику, али појам Железничке Ресторације у Житковцу је сасвим познат од давнина, а присутан је у речнику овог краја век више од једног века. Баш у овој Ресторацији одржана је недавно промоција монографије под називом "Житковац и железничари" аутора Момира Недељковића и Драгослава Ристића.

Промоција монографије под називом "Житковац и железничари"

На први поглед значи много у језичкој терминологији овог краја и као Желеничка ресторација је много више од ресторана, кафане или мотела. Зашто? Зато што је везана за Желеничку станицу Алексинац и железницу која својим тутњем буди становнике овог краја већ у трећем веку.

Ресторација је у рецензији поменуте књиге поређена са београдском Скадарлијом, где су се окупљали књижевници, сликари, музичари, глумци, пословни људи, политичари и Житковчани.

Ресторација је радила преко целог дана, рачунајући ноћ од 00 часова када се окупљала омладина, интелигенција, заљубљени парови чекајући "воз без возног реда". То је била "мала Сорбона", један велики Универзитет без књига, углавном људи који су живели живот боема, ноћобдија и сталних путника о чему постоји податак у књизи да је дневно пролазило до 100 возова, од чега много више путничких, брзих, преко пословних са стјуардесама, експресних, смплона и којих све не, него данас. Воз су чекали у Ресторацији путници намерници, углавном радници фабрика ДИН, МИН, ЕИ, ФП "Јастребац" у Нишу, људи који су чекали превоз до Алексинца, Алексиначког Рудника, болесници за Соко Бању, али и студенти који су ишли на полагање испита у Београд, Нови Сад, Ниш, Скопље и Приштину.

Долазили су у њу и ђаци, нишки и други средњошколци, а поред путника било и лажних који су морали да имају карте, а никуда нису путовали, због милиције која и је после поноћи легитимисала. Многи путници, углавном мештани, проводили су ноћи рецитујући песме о својим љубавним јадима: "Барбара" Жак Превера, "Неверна супруга" Федерика Гарсија Лорке, као и песме Јесењина. Поједини љубавници, са "Политиком" под мишком, правили су друштво лепим дамама и пратили их до њихових одредишта. Ликовни уметници, сликари носили су слике на конкурсе у галерије. У неко раније време најмасовнији је био железничк превоз, па су возом путовали фудбалери, боксери, али и њови навијачи, ученици, извиђачи и студенти, приликом екскурзија "Возом у оперу", на такмичења музичке омладине, одласке на море и летовања. У време радних акција вагон за бригадире био је постављен да би се укрцали, па је по реду вожње прикључиван за вучну композицију која је пролазила по реду вожње.

Изградња и отварање пруге Београд - Бар је посебно обележено, јер са паркираног вагона, позорнице паркираног на првом колосеку изведен културно-уметнички програм у коме су учествовали глумци, естрада, педници: Зоран Калезић, Добрица Ерић... Потомци војних школа, академија и регрути су уз звуке хармоника и жуте музике испраћани свечано из Ресторације, а због великог броја путника многи су убацивани кроз прозове у воз. Роми су играли крвавих ногу на ломљеном стаклу исказујући тиме бол са одлазећим регрутом. У време државних празника многи су долазили у госте возом и путовали у друга места чекајући време у Ресторацији, или у башти, лети, јер често није било места. Целе ноћи орила се музика која је увесељавала присутне. Обичаји и културе различитих средина су се стапали у Ресторацији.

Најтраженија пића су била ракија, кафа, кокта, сируп малине са киселом, "пивце и јајце" за неке сталне госте који су тиме употпуњвали дежурства и нешто презалогајили, јер тада није постојао топли оброк или је на други начин упражњаван. После сваке смене или успешно испраћене композиције железничари су се чашћавали ракијом по утврђеном реду.

Поред поменутих радника Ресторације, пошто је Ресторација била посебна јединица радили су и чика Драги, Боги - Чокалија, Раде - Вук, Боги - Каљеса и други.

Због тога је аутор Момир Недељковић о књизи коју је писао рекао: "Тешко је било сажети историјске догађаје на једном месту и зато је ова књига наш велики подухват.", док је други коаутор Драгослсв Ристић рекао: "Обзиром да је почетком XX века у многим местима поред пруге алексиначке општине педесет посто мушкараца радило на железници издржавајући своје породице, отуда је занимање желрзничар био уносан посао. Верујем да ће се осавремењавањем железнице вратити бољи дани за Србију."


# Житковац Божа Марковић - Несврћанин
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима