Политика: Алексинац ће увек памтити пролеће када је засут бомбама НАТО

И овог пролећа 5. априла на 27. годишњицу стравичног страдања у НАТО бомбардовању наше земље Алексинац ће се с тугом сетити погрома који је доживео у злочину који се не заборавља, пише Политика.

Овај град је бомбардован у два наврата. Градић на ушћу Моравице (сокобањске) у Јужну Мораву нападнут је први пут само 48 сати након напада НАТО-а на СР Југославију и Србију. Разорни пројектили из авиона северне алијансе погодили су миран градић 26. марта увече око 20.15 часова, када је уништено све у индустријској зони између ауто-пута Београд – Ниш, Јужне Мораве и центра варошице – Пољопривредни комбинат, главна аутобуска станица, погони конфекције, две ауто-школе, надалеко познати мотел „Морава”… Те вечери, срећом, нико није изгубио живот.

У периоду 11 крвавих недеља агресије на Алексинац и околину испаљено је 65 авио-пројектила, сам град погођен је са 21 ракетом разорне моћи од којих је страдало 20 цивила. Теже и лакше је повређено више од стотину грађана. До темеља је уништено 50 породичних стамбених објеката, за становање онеспособљено чак 755 станова и кућа. Уништена је целокупна привреда, значајан део инфраструктуре, алексиначко здравство, школство и култура.

Тог 5. априла 1999. први пут после Другог светског рата у Алексинцу су сирене за ваздушну опасност почеле да завијају у 19.55 сати. Злослутни звук трајао је до 20.20 сати. Сат времена касније мирно вече се у Алексиначком поморављу претворило у смрт. У 21.35 сати приказано је право злочиначко лице „Милосрдног анђела”. За само неколико минута злочиначка НАТО авијација испалила је седам разорних пројектила.

Погођено је срце Алексинца, убијени су људи који су мирно живели и никоме нису сметали, срушене су породичне куће, два велика стамбена објекта у улицама Вука Караџића и Душана Трвунца са преко стотину станова, али и Дом здравља, Хитна помоћ и друге здравствене службе, пословне зграде, трговине и локали, културне и образовне установе.

Комшије страдалих, спасиоци и ватрогасци до свитања су из рушевина извлачили погинуле и повређене. Хитна помоћ из Ниша, Крушевца, Сокобање, Прокупља и других градова и места у овом делу Србије одвозила је најтеже повређене на клинике Клиничког центра у Нишу, где је те ноћи збринуто око 20 особа, а дупло више у алексиначкој болници. Те вечери 12 житеља Алексинца је погинуло.

Током преподнева 6. априла стигло је објашњење НАТО-а да је реч о „колатералној штети”… У порушен градић стигли су, како би се уверили у размере страдање невиних, многи домаћи и страни новинари, представници амбасада и бројни званичници из мирољубивог света. О том јутру, када је Алексинац проглашен за „српску Хирошиму”, али и свим данима страдања до завршетка агресије неизбрисива су сећања преживелих и данас живих Алексинчана, као и незаборавна сведочанства о безумљу.

Пред сам крај агресије опет је Алексинац био мета агресорских пилота – 28. маја на становнике Новог насеља испаљено је осам ракета и бомби. Погинуло је још троје становника овог градића, а десетак ја повређено и рањено…

После 11. јуна и Кумановског споразума обнова Србије кренула је баш из Алексинца.

На раскрсници светова и насред „Балканске промаје”, како је написао песник Братислав Милановић, судбина је Алексинцу одредила „да настаје и нестаје, да буде симбол страдања, али и увек после тога, попут феникса, симбол уздизања”.

И, заувек незаборавна из 1999. године „српска Хирошима”.