Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

“Од рада ни не приметимо када прође дан” - докторке у ковид зони у Алексинцу

rss

08.01.2021. Јужне вести

Данима и месецима раде свој посао најбоље што знају, ојачале су након свега што су прошле и преживеле и ништа их више не може разбити - говоре лекари Светлана Шуњеварић Стојиљковић и Катарина Стојковић Стајић, које су једини доктори који су због своје специјализације лечили корону у Општој болници у Алексинцу од почетка епидемије и имају само једна другу за замену.

Фото: Светлана Шуњеварић Стојиљковић / Јужне вести

Скафандери и визири су им постали свакодневно одело, јер из њих понекад не излазе од јутра до мрака и у њима проводе празнике. Похвале људи ипак не прихватају само за себе, већ их деле са осталим колегама.

Радни дан који некад траје по 15 сати, субота, недеља и празници на дежурству, тако изгледа свакодневница две докторке алексиначке Опште болнице Светлане Шуњеварић Стојиљковић и Катарине Стојковић Стајић од почетка епидемије корона вируса.

Често се дешава да преузмемо поподневну смену у 13 сати и испратимо последњег пацијента после поноћи, ко и да само дођемо кући, одспавамо и сутра опет одлазимо у нове радне походе. Од почетка епидемије и колегиница и ја имале смо само по један кратки одмор од 10 дана - прича докторка Стојковић Стајић.

Њих две докторке пнеумофтизиологије смењују се наизменично и имају тек један дан одмора у току недеље, додаје Светлана Шуњеварић Стојиљковић. Оне прегледају пацијенте, прописују и дају им терапију, а затим и прате њихово стање након што је приме.

Тако трчећи по цео дан, уз небројено пуно интервенција и подешавања терапије, понекад и не приметимо да је прошао дан, да је дубока ноћ. Дани се смењују, али ми смо данима и месецима радећи овај посао најбоље што знамо и умемо ојачали и очврснули и већ је толико тога прошло, преживљено, избалансирано, спашено да ми се чини да нас ништа више не може разбити - наводи Шуњеварић Стојиљковић.

Када једна од њих преузме дан за пријем и терапијско праћење пацијената, а дешавало се и да их буде преко 170 у току једног дана, докторка Шуњеварић Стојиљковић каже да она и њена колегиница осећају да је сва нада и вера тих људи да ће победити гушење, температуру, општу слабост и страх усмерена на лекаре.

Много је неизвесности и много непредвидивих ситуација када пацијент који не реагује на дату терапију, код кога се стање погоршава, који се гуши и бори за удах, мора послати санитетом у Клинички центар Ниш. Најтеже је гледати лице неког деке или неке баке, које се бори за ваздух, које и са 15л кисеоника датог у терапији не може постићи задовољавајуће стање и онда се шаљу у КЦ Ниш. Онда наступа страх, велики страх од неизвесности. Колико пута смо покушавали са изменама терапије да превазиђемо то такво стање, чекајући и више од потребног да успемо да заједно прогурамо и победимо болест - наводи Шуњеварић Стојиљковић.

Најтеже им је, сагласне су, када изгубе пацијента, али помисао да могу да помогну болеснима да што пре оздраве и врате се нормалном животу покреће их да иду даље и даје им снагу да издрже сваки дан.

И кућа и радно место, кажу, постале су им једно, стално морају да се допуњују, јер како их је само две, другачије не би ни могао да се организује рад.

Са сваком од нас раде и наши млади лекари, сестре који су наша додатна снага и мотивација. Тако смо створили тимове нас лекара, који тачно знају сваки своје место у раду у тој непрегледној колони људи који свакога јутра долазе тражећи помоћ и наду од нас - каже докторка Шуњеварић.

Речи хвале које стижу на рачун њих две не прихватају само за себе, већ их деле са екипом медицинског и немедицинског особља болнице са којима раде, а да су на врху леденог брега целе те екипе која ради даноноћно у Болници коју води, примећује и директор Горан Видић.

Оне не траже да буду хероји, нити пишу на друштвеним мрежама, већ само раде. Али ту је и цела екипа осталог медицинског особља - додаје Видић.

У њиховом послу, сагласне су, има и нечег лепог - осећај успеха и среће након што помогну људима, а који долазе из и Алексинца, и из околиних 72 села општине Ражањ, али и из Ниша и Београда.

Срећни смо када видимо да се пацијенти боље осећају и да смо успели да им помогнемо - истиче докторка Стојковић Стајић.

Њих две имају само једну жељу, да ускоро сви буду много безбрижнији и опуштенији и да поново могу да загрле драгог пријатеља или родитеља без страха да ће неког од њима драгих људи заразити.

Извор

Коментара: 1


# Општа болница Горан Видић коронавирус Катарина Стојковић Стајић Светлана Шуњеварић Стојиљковић
@



 

▲ ▼ [+][-]


  • (+1) (-1)

    Olja 08.01.2021.
    Kad bi svi sledili njihov primer, nesebicno se dali, vredno radili i zato neocekivali da uvek bezuslovno napune dzepove.Uradili nesto hrabro, nesebicno i korisno za ljude i siru zajednicu. Ugledajte se na njih, opstinski rukovodioci, direktori, sefovi...


[ Додај коментар ]


Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима