Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Давид од 11. године кроти ове предивне животиње

rss

15.11.2020. Курир

Давид Динић (16) из Тешице, села између Алексинца и Ниша, кроти коње од своје једанаесте године.

Фото: Фејсбук

С колико љубави он прилази овим прелепим животињама, то око камере не може лако да ослика. Ту страст, пажњу, специфичну хемију и присну комуникацију тешко је и речима описати, а једно је јасно - Давид је рођен да се дружи с њима тако да оправдава неформални надимак да је шаптач коњима.

Живописна села

Цео потез Србије поред Мораве, где се налази низ живописних села и засеока, као да је створен за гајење коња и галоп по испресецаним узораним пољима пшенице, детелине и других култура. Овај ученик Алексиначке гимназије, једини кротитељ коња у овом крају, заволео их је од рођења.

Прва сећања га вуку у детињство када је видео кумовог коња и одмах пожелео да језди с њим тим истим равницама.

- Откад сам проходао, ја сам био уз тог коња, и овако и на њиви. Некада на вашарима, друга деца иду на рингишпиле, ја тражим коње... Могу се донекле назвати шаптачем јер коњ разуме човека, али многи не разумеју ове дивне животиње. С коњем једноставно мора да се прича. Гласно или шапутањем, али ништа се не постиже само физичким радом са животињом. Кротим коње већ пет година, од 2015, а последње две то радим врло интензивно - почиње причу овај момак, који је због стицаја породичних околности тако млад постао прави домаћин.

Моравска равница

Он је досад припитомио неколико коња, а власник је кобиле Саре, с којом често плови моравском равницом.

- Неприпитомљеном коњу прилази се искључиво спреда. Онима који су завршили с фазом припитомљавања, када је дисциплина у питању, прилази се са задње стране како би се одржала та навика. Најчешће се прилази коњу уз изговарање његовог имена. Битна је и интонација при изговору, али то зависи од мирноће коња. Отприлике, коњ који је ушао у фазу припитомљавања у старости захтева дуг рад, понекад је то и више од једне године. Ако је коњ у времену предвиђеним за дресуру (трећа година старости коња), онда је то нешто мање. Свако седлање, упрезање мора да се ради на посебан начин. Јер тај коњ мора да буде део саобраћаја, јахаће га деца и таква дресура подразумева много више времена - прича овај момак.

Давид каже да људи обично мисле да се кроћење коња одвија као у филмовима, за неколико минута, али додаје: „То је само кинематографска фикција.“ Ово није нимало безазлен хоби. Памти да је једном био на колима с коњем кога је једва зауставио на неколико стотина метара од Мораве. Последњу повреду памти када га је кобила збацила са седла.

Ујед

- Прва повреда од коња је ујед од ког још увек имам ожиљак, али је то било сопственом кривицом. Био сам мали и неопрезан. Падова је било, али не и озбиљних повреда, ништа више од јаког удара бутне кости или рамена, а наочаре су биле те које су увек страдале. Падови су чести ако смо неопрезни. Мој последњи пад је био такав и то с моје кобиле. То је било онда када је први пут оседлана. Најтеже ми је било с кобилом једног учитеља. Дрина се зове, она је увек покушавала да „покупи“ предњим ногама. То уме да буде горе од ударца задњим. Коњ тада покупи човека и буквално га прегази предњим ногама. Ипак су пастуви најкомпликованији, они имају темперамент и агресију због кобила - објашњава Давид.

Његова мајка сведочи да је врло предан свом хобију, али и каже да је „све почело од једне козе“.

- Нисмо имали у почетку новца, потребно је око 1.000 евра за коња, тако да сам ја од једне козе стигао да направим мање стадо од 13 животиња. Тако да сам њих и један мултикултиватор трампио за Сару - сећа се Давид.

Трагична прича са Сафиром

- Тешко сам се опоравио од тога. Један очев познаник нам је дао коња за 500 евра које је требало да му дамо у неком року. Он је дошао раније по новац и, пошто сам био у школи, одвео га је кући. Диван је то коњ био, Сафир. Када сам прилазио кући, видео сам траг копита у сокаку. Улетео сам у шталу и коња није било. Ми смо тада запретили тужбом, а тај познаник је, веровали или не, заклао Сафира. Тешко сам све то поднео - објашњава овај ђак гимназије. У селу Мали Дреновац код Алексинца постоји врло посебна, амишка породица. То су Кристофер (39), његова супруга Јована (28) и синчић Теофил, који припадају амишкој вероисповести. Кристофера је из Сједињених Америчких Држава довело то што му је деда Денча из села Доња Студена код Ниша некада отишао у Америку. Кристофер се као амиш вратио и настанио у Дреновцу.

- Њима сам припитомио кобилу Вилму. Јесте ишло мало спорије, али хтео сам да јој посветим пуну пажњу. Они планирају да све гаје без механизације, бразде на ораницама ће да узору коњима. Није било лако, али успео сам. Они су дивна породица, а Вилма је сјајна кобила - прича Давид своје искуство. Он планира после гимназије да упише вероватно ветерину, а несумњиво ће му рад с коњима обележити живот. Однедавно се бави и шићем и дорадом седла за коње јер то, такође, мало ко ради у његовом крају.

Курир.рс/Марко Смиљковић

Коментара: 0


# Тешица животиње коњ Давид Динић
@



 

[ Додај коментар ]


Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима