Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Водоторањ у Житковцу

rss

12.01.2008. Саша Митић

По завршетку ослободилачких ратова од 1876. до 1878, у којима су мештани Алексинца и околних села дали бројне жртве и претрпели ратна разарања, на Берлинском конгресу је, поред осталих, донета и одлука да се у Србији сагради железничка пруга нормалног колосека.

Водоторањ у Житковцу

Водећу улогу у реализацији овог пројекта преузела је Француска. Секретар српске делегације у Берлину био је песник Лаза Костић, а трасу пруге је одредио тада млади грађевински инжењер Никола Пашић. У то време све околне, сада бивше републике СФРЈ имале су пруге нормалног или узаног колосека, које су за своје потребе изградиле Аустро-Угарска и Отоманска империја. Само је Србија била одсечена што се железница тиче. У првом железничком реду вожње, поред осталих биле су и следеће железничке станице: Сталаћ, Ђунис, Алексинац, Грејач и Ниш.

Данас, 130 година касније окружени смо бројним бензинским пумпама или пумпама за гас, а у време изградње пруге у више места (Београд, В. Плана, Лапово, Сталаћ, Ниш) поред првог колосека железничке станице грађена је депонија угља и водоторањ са напојником, који су парне локомотиве снабдевали горивом - угљем и водом. Један од тих водоторњева с напојником саграђен је на "железничкој кичми" Европе у Житковцу, поред железничке станице Алексинац.

Изградњу пруге Француска је наплатила у новцу, злату и дувану одличног квалитета, који је открила на овом простору. Због тога је већ 1885. био саграђен Монопол у Житковцу за откуп и прераду дувана.

Тачна година изградње водоторња није позната, али претпоставља се да је то било око 1896, када је саграђена и станична зграда, те се слободно може рећи да је овај водоторањ ветеран српских и југословенских железница. Водоторањ је изграђен од тврдог грађевинског материјала, складног изгледа, цилиндричног облика. Коначни облик дали су му немачки и италијански заробљеници, крајем Другуг светског рата. Састоји се из три сегмента, висине око 40 метара и пречника у основи од седам метара, с округлим кровом и бетонском капом на врху, тако да представља једну велику печурку, што га чини јединственим. Ако прихватимо дефиницију да култура представља материјално и духовно наслеђе, нема сумње да је водоторањ у Житковцу, поред осталог и културно добро.

Водоторањ је помоћу електромоторних пумпи воду црпео из бунара и избацивао у базен на врху објекта. Овај базен је системом надземних и подземних цеви био повезан с напојником. "Жедна" локомотива парњача паркирала би се на други или трећи колосек поред напојника. Затим би пумпар за 90 степени заокретао напојник у радни положај изнад локомотиве, одвијао велики метални точак поред напојника и воду сипао у локомотиву.

Када би могао да нам исприча шта је све видео и доживео, кога је све дочекао и испратио, свакако би истакао Обреновиће, Краља Милана Ослободиоца, као првог путника на првој српској прузи. За њим Александра Обреновића како 1896. из Хиландара у Београд носи Мирослављево јеванђеље. Породицу Рајевски која је 1903. из Русије донела липе које и данас шуме и Вронском праве хлад на Голом брду у Горњем Адровцу. Онда Карађорђевиће у балканским и Великом рату. Војводу Живојина Мишића како 1917. у Антиној кафани уз кафу прави предах и стратегију за предстојеће битке. Краља Петра И Ослободиоца како разгледа цркву Свете Тројице посвећену Вронском и по њеном узору планира изградњу своје задужбине на Опленцу. Младог ликовног уметника Радивоја Ђукића, како пред Други светски рат "молује" - слика у тадашњем Среском начелству, односно данашњој основној школи.

Не смем да заборавим "Оријент експрес" који је туристе превозио од Париза до Истамбула. Затим Бранислава Нушића, Исидору Секулић, Иву Андрића и многе друге путнике намернике, којима је водоторањ био важан оријентир на путу за Сокобању. Ту поред њега у хладовини баште станичне ресторације или Велике кафане испијали су кафу "испраћушу" са ратлуком.

Заслугом Гордана Михића водоторањ је трајно ушао у југословенску кинематографију. Познати писац и сценариста Други светски рат као дете је провео у Сокобањи, а као студент често се враћао из Београда. Сигурно је сачувао истинити догађај из станичне ресторације, који је у филму приказан као дијалог између приведених у једном београдском затвору, Жуте - Ружице Сокић и Љубе Мољца, када Жута кроз смех каже: "Кондуктер ме скинуо из воза код водоторња у Алексинцу".

Водоторањ је уметнички сачуван и захваљујући рано преминулом академском сликару Мићи Стојиљковићу, редитељу Сави Мрмаку и Александру Ђорђевићу. Мића је за собом оставио најлепшу слику водоторња. Сава је ту слику користио за опремање ентеријера у неколико својих драма, а 1984. Ђорђевић је снимио Нушићеву комедију "Др" у којој је ентеријер обогатио и сликом водоторња. Водоторањ је трајно ушао и у литературу. Својом величином и складом краси корице књиге једне француске песникиње, као и збирку песама "Откуцаји" Драгише Марковића.

Из Београда повремено саобраћа туристички воз "Романтика". Можда ће једнога дана кренути и на ову страну. Постоје оправдани разлози за очување водоторња, његову заштиту и можда адаптацију појединих етажа у музејски простор, продајни или простор сличне намене.


# вода Београд Житковац Железнице Србије Грејач торањ Никола Пашић други светски рат
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима