- Новости
- Друштво
- Економија
- Наука и техника
- Здравље
- Култура
- Забава
- Спорт
- Колумне
- Најаве и обавештења
- Алексинац
- Огласи
- Пословни огласи
Водоторањ у Житковцу
12.01.2008. Саша Митић
По завршетку ослободилачких ратова од 1876. до 1878, у којима су мештани Алексинца и околних села дали бројне жртве и претрпели ратна разарања, на Берлинском конгресу је, поред осталих, донета и одлука да се у Србији сагради железничка пруга нормалног колосека.
Водећу улогу у реализацији овог пројекта преузела је Француска. Секретар српске делегације у Берлину био је песник Лаза Костић, а трасу пруге је одредио тада млади грађевински инжењер Никола Пашић. У то време све околне, сада бивше републике СФРЈ имале су пруге нормалног или узаног колосека, које су за своје потребе изградиле Аустро-Угарска и Отоманска империја. Само је Србија била одсечена што се железница тиче. У првом железничком реду вожње, поред осталих биле су и следеће железничке станице: Сталаћ, Ђунис, Алексинац, Грејач и Ниш.
Данас, 130 година касније окружени смо бројним бензинским пумпама или пумпама за гас, а у време изградње пруге у више места (Београд, В. Плана, Лапово, Сталаћ, Ниш) поред првог колосека железничке станице грађена је депонија угља и водоторањ са напојником, који су парне локомотиве снабдевали горивом - угљем и водом. Један од тих водоторњева с напојником саграђен је на "железничкој кичми" Европе у Житковцу, поред железничке станице Алексинац.
Изградњу пруге Француска је наплатила у новцу, злату и дувану одличног квалитета, који је открила на овом простору. Због тога је већ 1885. био саграђен Монопол у Житковцу за откуп и прераду дувана.
Тачна година изградње водоторња није позната, али претпоставља се да је то било око 1896, када је саграђена и станична зграда, те се слободно може рећи да је овај водоторањ ветеран српских и југословенских железница. Водоторањ је изграђен од тврдог грађевинског материјала, складног изгледа, цилиндричног облика. Коначни облик дали су му немачки и италијански заробљеници, крајем Другуг светског рата. Састоји се из три сегмента, висине око 40 метара и пречника у основи од седам метара, с округлим кровом и бетонском капом на врху, тако да представља једну велику печурку, што га чини јединственим. Ако прихватимо дефиницију да култура представља материјално и духовно наслеђе, нема сумње да је водоторањ у Житковцу, поред осталог и културно добро.
Водоторањ је помоћу електромоторних пумпи воду црпео из бунара и избацивао у базен на врху објекта. Овај базен је системом надземних и подземних цеви био повезан с напојником. "Жедна" локомотива парњача паркирала би се на други или трећи колосек поред напојника. Затим би пумпар за 90 степени заокретао напојник у радни положај изнад локомотиве, одвијао велики метални точак поред напојника и воду сипао у локомотиву.
Када би могао да нам исприча шта је све видео и доживео, кога је све дочекао и испратио, свакако би истакао Обреновиће, Краља Милана Ослободиоца, као првог путника на првој српској прузи. За њим Александра Обреновића како 1896. из Хиландара у Београд носи Мирослављево јеванђеље. Породицу Рајевски која је 1903. из Русије донела липе које и данас шуме и Вронском праве хлад на Голом брду у Горњем Адровцу. Онда Карађорђевиће у балканским и Великом рату. Војводу Живојина Мишића како 1917. у Антиној кафани уз кафу прави предах и стратегију за предстојеће битке. Краља Петра И Ослободиоца како разгледа цркву Свете Тројице посвећену Вронском и по њеном узору планира изградњу своје задужбине на Опленцу. Младог ликовног уметника Радивоја Ђукића, како пред Други светски рат "молује" - слика у тадашњем Среском начелству, односно данашњој основној школи.
Не смем да заборавим "Оријент експрес" који је туристе превозио од Париза до Истамбула. Затим Бранислава Нушића, Исидору Секулић, Иву Андрића и многе друге путнике намернике, којима је водоторањ био важан оријентир на путу за Сокобању. Ту поред њега у хладовини баште станичне ресторације или Велике кафане испијали су кафу "испраћушу" са ратлуком.
Заслугом Гордана Михића водоторањ је трајно ушао у југословенску кинематографију. Познати писац и сценариста Други светски рат као дете је провео у Сокобањи, а као студент често се враћао из Београда. Сигурно је сачувао истинити догађај из станичне ресторације, који је у филму приказан као дијалог између приведених у једном београдском затвору, Жуте - Ружице Сокић и Љубе Мољца, када Жута кроз смех каже: "Кондуктер ме скинуо из воза код водоторња у Алексинцу".
Водоторањ је уметнички сачуван и захваљујући рано преминулом академском сликару Мићи Стојиљковићу, редитељу Сави Мрмаку и Александру Ђорђевићу. Мића је за собом оставио најлепшу слику водоторња. Сава је ту слику користио за опремање ентеријера у неколико својих драма, а 1984. Ђорђевић је снимио Нушићеву комедију "Др" у којој је ентеријер обогатио и сликом водоторња. Водоторањ је трајно ушао и у литературу. Својом величином и складом краси корице књиге једне француске песникиње, као и збирку песама "Откуцаји" Драгише Марковића.
Из Београда повремено саобраћа туристички воз "Романтика". Можда ће једнога дана кренути и на ову страну. Постоје оправдани разлози за очување водоторња, његову заштиту и можда адаптацију појединих етажа у музејски простор, продајни или простор сличне намене.
# вода Београд Житковац Железнице Србије Грејач торањ Никола Пашић други светски рат
@
Tweet
Најновије вести
- Промоција књиге
- Бирај Вожд
- Деца Лоших Музичара у Нишу
- Обука са радионицом
- Зока и Арчи у Вожду
- Потписани уговори
- Годишњица смрти
- Хуманитарни концерт
- Руски базар
- Путујућа радионица
Најновији огласи
- Crtana serija NINDŽA KORNJAČE stare epizode, kompletno + USB
- Prodajem lokal
- Serije 'ALLO 'ALLO + MUĆKE + USB (AKCIJSKA CENA)
- 20/40 FT HC transportni kontejner na prodaju
- Serija MUĆKE kompletna na USB (AKCIJSKA CENA) + poklon