Неискоришћена лепота - Липовац

Лепота природе какаву је тешко замислити. Бистре брдске речице које избијају из кречњачких стена. Тихе сене средњовековног манастира , ковачка радионица у центру села где мајстор једноличним ударцима по врелом металном отпаду прави раонике , поправља машине ...  Амбијент српског села какаво је било пре стотину година ... или не наш сасвим ?

После око 20 коликометра раскаљаних, блатњавих сеоских путева , за које можете само да претпоставите да су некада формално били покривени асфалтом наилазите на Липовац.

Села у Алексинцу, па и ово,  су атипична-оријентална.  Примећује се нека пријатна мешавина старе српске архитектуре, великих лукова који надвисују тересе и оријенталног додира облих линија прозора. Још увек има доста кућа које су од блата. Обично су оронуле, трошне са одроњеним деловима из којих вира стара слама или понека потпорна греда.

Средњовековни манастир је посвећен Преображењу. 

Уз ово можете да видите зидане стеротипне контрукције које су последњих деценија постале доминантне на Баллкану. Понегде ће само једноличну смиреност окер боје блата и тихог зеленила пореметити вриштећа љубичаста или наранџаста боја или у најбољу руку сивило бетона.

Ови крајеви одишу спорошћу, патином.

На крају самог села, наслоњен на разломљене масиве стена налази се манстир посвећен Преображењу. Манастир је у средњем веку (1399. године) подигао Деспот Стефан Лазаревић. Тешко да у овом крају може да се нађе неко лепше, погодније место за манастир од овога. Окружен стенама са три стране – скривен је а опет отворен. До самог манастира које је – скоро можемо да кажемо по обичају – више пута , паљен , подизан , живописан, оскрнављен – можете да се умијете са невероватно свежом водом са извора који је посвећеног Богородици.  Осим летње цркве манастир има и зимску цркву.

Сеоска кућа у којој се 1941 године састао Озренски одред

Међутим, Липовац није село које је сачувало оно што је имало - него које је изгубило. Далеке 1923 године ово је било прво село које је имало своју – електричну енергију. Мала речица чији је снажан ток сада неискоришћен је тада покретала прву малу хидрицентралу у Србији. Тада регионални центар Алексинац није могао да се тиме похвали. Ускоро село је 1928 године увело телефон – највероватније такође прво у Србији. Међутим, ма колико добро напредовало пре Другог светског рата изгледа да су се убрзо ствари променеле. У овој малој сеоској кућици која се налази одмах до манастира 1941. састала се група партизана из Алексинца и околних места,  од које је касније настао Јастребачки одред.

О томе како се прича из 1941. завршила говори споменик палим борцима у Другом светском рату на крају села.

Сеоски ковач 

После краја рата – почело је право пропадање. Рат је уништио инфраструкру - ново индустријско друштво је кренуло да је обнавља – али на неким другим местима. Почела је миграција из села у град у коме се нагло развијала индустрија – и нови популарни социјалистичко-урбани стил живота. Тако је  Липовац полако копнио, копнило ... да би се на крају свео на садашњих стотинак домаћинстава. А још једна свар која је типична појава за Српско село је велики број неожењних момака. Скоро 50 њих ће тешко у касним тридесетим наћи особу која жели да живи на селу.

Људи се овде данас, баве пољопривредом на начин на који су навикли, начин који им је по темпу који сами одреде највише одговора.

На самом уласку у село, пре кише, видели смо људе како саде кромпир. Мека, расквашена земља лако је попушта под ударцима мотика. Нема ни речи о неком мотокултиватору, некој приручној механизацији. За тако нешто нема новца  - а чак и када би га било – поседи су устињени, расцепкани по брдима -  интензивно бављење ратарским културама или повртарством овде је због тога у самом старту немогуће. Постоје само мале ненаводњавање парцеле – пасуља, лука, кромпира.

Штале су махом мале прављене за пар крава , ниских таваница , дугих лежишта , уколико уопште и постоји нешто што подсећа на лежиште. О неком систему изђубравања нема ни речи. Стајњак се изђубрава на крају штале – о некој обради, компостирању, нема ни речи.

Филозофију људи у вези пољопривреде  у овом крају показује исказ једног пољопривредника  који је добио подстцијана средства  за апарат за мужу. На питање аутора колико му је то олакшало свакодневни живот, бављење пољопривредом одогворио је «Па, знаш како ... Олакшаће. Док нисмо имали музли смо ручно. Руке раде. Сада муземо машински – штедимо  руке. А – пре руке раде.

Пећ за креч

Људи су овде вредни, топли, пријатељски расположени, гостопримљиви , али имају неку , напаћену црту, неку тиху тајну, као да желе да сакрију сопствену несрећу од њих самих уз типично арапско, муслиманско «кисмет» прихватање судбине. Они знају  да тешко живе, живот који им често не изгледа вредан живљења, али су спремни да то стојички прихвате – њихова мука  - је део њихових живота – скоро стил за који су се одлучили.

То је и неки начин, образац који се среће -  немарности према сопственом раду. Постоји сазнање да се у неким другим крајевима ради и боље и савременије, уз мање муке, да се налазе начини да се производи и боље наплате – али код њих је једноставно другачије.

Овде живи диван и понављам вредан народ – али нажалост, нажалост – сиромашан.

Људи су некако утучени. По овим селима, мисле да су их сви заборавили – што и није сасвим тако нетачно. Осећају се запостављено , на маргинама – и у складу са тим свака акција је претпостављено пропраћена неуспехом – и онда – зашто и било шта чинити.

Осим пољопривреде овде је развијена производња креча. Стене се убацују у ове зидане пећи које се касније сатима ложе док се не издвоји калцијум оксид. Ово је прилично исплатив посао с обзиром на цену од 8 динара по килограму креча – поготову у светлу тога што је дрво бесплатно – узима се из околних шума.

Експолатација дрвета препуштена је – не баш домаћинској управи Србија шума -  је такође ствар која може да ангажује локално становништво. Постоји и налазиште украсног камена.

Можда има наде за Липовац

После посете смо са нашим домаћином Милан Филиповићем, студентом економије из Ниша а пореклом из Липовица  посетили ресторан «Седам салата». Место крај аутопута – по свом екстеријеру није нарочито интересантно – изгледа као типична кафана за камионџије , али изнутра има неки шмек. Особеност ресторана је да гост обавезно добија у неограниченим количинама седам салата – бесплатно. Храна је доста укусна – али може се рећи класична кафанска – вешалице, карађођеве шницле, пљескавице, батаци, ћевапи ...

Осим тог малог детаља, са салатама  ресторан, формално – нема много тога да понуди, али атмосфера ипак одише неком примитивном привлашношћу.

Можда ће аутентичан производ - малиново вино спасити село од пропадања

«И шта ће бити са Липовцем ?» било је питање за домаћина. 

Милан се нада – да ипак будућност постоји. У току је изградња сеоског водовода. А са ових младих малињака које видите ће се, Милан се нада производити екслузиван производ – вино од малине. У току су разговори са једном агенцијом која се бави прекоморским путовајима – међутим главна препрека је количина. Са 20 ари малињанака – не може пуно тога да се уради али – ипак, важно је да се ради и ...

Можда, можда ипак Липовац  има  будућност ?