Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Годишњица рударске несреће у Алексинцу

rss

17.11.2009. РТС, Новости, Блиц

У Алексинцу је обележена двадесетогодишњица највеће рударске несреће у Србији у којој је погинуло 90 рудара.

Годишњица рударске несреће у Алексинцу

Породице настрадалих и рудари Алексиначких рудника, који не ради пуних 20 година, положили су венце на гробове пријатеља и рођака који су радећу у првој смени погинули у северном ревиру јаме Морава. Погинуло je 90 рудара.

Била је то друга велика несрећа у руднику после 1983. године када су погинула 34 рудара.

Затварањем рудника алексиначка привреда почела је да пропада и око 300 рудара морало је да потражи посао у рудницима широм Србије.

Од некадашњег живахног рударског места, после затварања рудника, са шест јама, у којима је 1989. године радило око 5.000 рудара, рудник је постао запуштено насеље, без перспективе и са жељом овдашњих житеља да га напусте.

За сада сви наговештаји о почетку нових истраживања и о могућностима експлоатације уљаног шкриљца у суседном Суботинцу, више су жеље него реална шанса да се ускоро чује звук рударске сирене.

Драгана Сотировски - РТС

www.rts.rs

www.panoramio.com/photo/12854006


Гробница у ”ревиру”

 Отварањем изложбе фотографија о алексиначким рударима, аутора Миодрага Миладиновића и свечаном литургијом, у понедељак је у Алексинцу обележена двадесета годишњица трагичне погибије 92 рудара.

Тадашња влада је годину после трагедије затворила овај рудник, иако је према неким проценама имао резерве веће од 30 милиона тона мрког угља, једног од најквалитетнијих у Србији. Од тада 300 запослених ради у јамама других рудника.

- "Гробница на северном ревиру", "Трагедија прве смене", "Прве смене више нема", "Драма под земљом и на земљи"... Само су неки од наслова, који су на овај дан пре 20 година осванули

у свим дневним домаћим и многим страним новинама, поводом највеће колективне рударске несреће у Србији, која се претходног дана, тачно у 11.59, догодила на коти 445 у северном ревиру јаме "Морава" Алексиначког рудника.

Тог 17. новембра 1989. године (петак), дан је био исто тако леп и топао за ово доба године, као и у понедељак. У јаму је сишло 168 рудара прве смене, а њих 90 се није вратило из земљине утробе са дубине од 700 метара. Страдали су од пожара, који је избио пошто су четворица њихових камарата апаратом за аутогено заваривање секли део гвоздене подграде. Деведесет породица остало је без најмилијих, а 132 деце без очева.

После несреће је помоћ стизала из свих крајева тадашње Југославије. Све породице у међувремену су збринуте стамбено и на друге начине, многи су добили посао, а деца стипендије.

БЕЗ СРЕЋЕ

ПОРЕД споменика пословође Вукоја Марковића затичемо супругу Илинку, са синовима Небојшом и Сашом. Још се препричавају речи овог дивног човека, са једне седнице: Ми рудари имамо добар поздрав - "срећно", али немамо среће. Само неколико дана касније, ни он није имао среће, погинуо је са својим камаратима.

Са трагедијом, после 106 година постојања, умро је и Алексиначки рудник.

РЕЗЕРВЕ

Угаљ се овде не копа две деценије, али као фирма постојимо у оквиру ЈП "Ресавица". Запослено је 330 радника, од којих су 300 рудари који раде на инвестиционим радовима у другим угљенокопима.

У овдашњем угљеном басену остале су испитане резерве од 28 милиона тона мрког угља - каже директор Алексиначког рудника Богољуб Фуртула.

Д. СТОЈАНОВИЋ - Вечерње новости

www.novosti.rs


Две деценије од страдања 90 рудара у Алексинцу

Са рударима је умро и рудник


Грактање гаврана са пустог рударског торња на трен прекину самртну тишину. Баш са тог места пре тачно 20 година, 17. новембра 1989. године у подне, сирена је објавила страшну трагедију у Алексиначким рудницима: немаром изазван пожар у севреном ревиру на дубини од 700 метара однео је у једном дану 90 живота. Страдала је цела прва смена, а са рударима, умро је и рудник.

На алексиначком Новом гробљу, где један до другог почива половина настрадалих камарата, јуче су положени венци на спомен обележје на којем су исписана њихова имена. Окупиле су се породице и колеге страдалих рудара, слике трагедије јаке су и после две деценије.

- Целом дужином јаме налазили су се лешеви наших камарата који су се угушили од дима. Неки су били само на 10 метара од спасења, од места где пролази чист ваздух. Извлачење тела је трајало 25 дана. Сваким даном је било све теже. Тела су се убрзано распадала због температуре од 50 степени Целзијуса. Негде би смо налазили само одело и кости у њему. Испред јаме су се налазиле породице рудара. Било ме је страх од њихових погледа јер су у сваком тражили трачак наде. А наде није било… - сећа се рудар Љубиша Станојевић, који је пре 20 година био награђен орденом за храброст као члан спасилачког тима. Богослав Стаменковић се сећа да су пожар изазвали вариоци приликом нестручног уклањања једне шине, апаратом за аутогено заваривање.

- Вероватно се упалила угљена прашина и изазвала пожар у којем су се сви угушили. Сирена се огласила са торња, после је полиција блокирала рудник, на све стране су јуриле хитне помоћи - сећа се он.

Драган Митровић и Бранко Стаменковић у истом дану су остали без очева који су сахрањени малтене један до другог.

- Било је страшно. Тело мог оца Натка пронашли су тек после 15 дана. Идентификовали су га по лампама и опреми - каже Бранко. Драган је и сам био рудар али је тога дана био рапоређен у јужни ревир, у којем није било пожара.

- Последњи пут сам оца Уроша видео тога јутра у ресторану. Ни на крај памети ми није било да га гледам последњи пут у животу - прича Драган.

Бранко Марковић, електричар, са сузама у очима сећа се тог страшног дана којег ће, каже, памтити до своје смрти.

- Требало је да и ја будем у северном ревиру са првом сменом у којој сам радио 10 година али сам распоређен у јужни ревир. Када су пронашли њихова тела било је страшно. Неки су били скроз угљенисали и при додиру су се њихова тела претварала у прах - вели Митровић.

Улаз у северни ревир у коме је страдала читава прва смена

Председник општине Алексинац Иван Димић каже да се ова несрећа одразила негативно на развој Алексинца.

- Дешавале су се и раније несреће у руднику али су камарати настављали да раде. Али после 17. новембра 1989. године се даље није могло. Алексиначка јама је затворена као и многе куће у Алексиначком руднику где се број домова смањио за трећину. Због свега је привреда града је претрпела последице. Наша је обавеза да наставимо да помажемо породице рудара и наше Алексиначке руднике да поново прораде - рекао је Димић.

А у рудничком Дому културе јуче су изложене фотографије из живота рудара као и оне настале након страшне трагедије. Испод као клетва страшне пароле на зиду засотале из доба самоуправљања: „Ми нисмо рођени само да би смо живели на овој земљи већ смо рођени да јој дамо све од себе па и себе“.

Оживети рудник

После трагедије у 1989.години катанац је стављен 1990. године, а улаз у јаму забетониран. Формирано је Рударско грађевинско предузеће (РГП), које од тада лута као душа без тела и рудницима по Србији копа тунеле и изводи грађевинске радове. Директор РГП-а Бошко Фуртула каже да у овом колективу данас ради око 300 запослених који су тренутно ангажовани на ископу тунела у рудницима Соко, Рембас и Лубница, али да се размишља да се и део капацитета Алексиначких рудника поново активира.

- Залихе од 27 милиона тона су довољне за експлоатацију у наредних 100 година - каже Фуртула. Иначе, плате запсоелних у РГП-у износе у просеку око 45.000 динара.

Аутор: БРАНКО ЈАНАЧКОВИЋ - www.blic.rs

video...

Коментара: 6


# председник општине Иван Димић Алексиначки Рудник фотографија Богољуб Фуртула Драгана Сотировски Љубиша Станојевић Вечерње новости
@



 

▲ ▼ [+][-]


  • (+0) (-1)

    srdjan 20.11.2009.
    Treba traziti od drzave otvaranje rudnika

  • (+1) (-1)

    Zoran 01.12.2009.
    Jedini spas za privredu Aleksinca je ponovno otvaranje rudnika.Nadam se da ce gospodin Dimic uspeti to da ostvari i tako nastavi svoje uspesno rukovodjenje opstinom.

  • (+1) (-0)

    s.j. 08.01.2010.
    Uverite nas da u Rudniku nije skladiran nikakav nuklearni otpad i aktivirajte rad u njemu. Zaposlite ove jadne ljude željne posla, spasite Aleksinac od daljeg propadanja.

  • (+0) (-0)

    Pera 24.11.2011.
    Tuga

  • (+1) (-0)

    bajram kovaci 15.11.2015.
    I JASAM TOJ TRAGIDIJI OSTAO BEZ OCA IMAO SAM 3 MESECA KADA MI OTAC NASTRADAO I DONDASAS GA NEMAM ALI SU TO BILI MNOGO MNOGO TUZNI DANI IME MOGA TATE ARIF KOVACI

  • (+0) (-0)

    Zika 28.08.2016.
    Kako se desilo da niko od 90 rudara nije imao samospasilac?


[ Додај коментар ]