Бој на Делиграду

Навршава се 203. годишњица Делиградске битке, једне од најзначајнијих и највећих српских победа над Турцима у Првом српском устанку.

Венце ће у Спомен цркви на Делиграду код Алексинца, на спомен костурницу погинулих устаника положити представници Министарства за рад, Министарства одбране и Војске Србије, општине Алексинац и организација које негују традицију ослободилачких ратова Србије.

За време турске офанзиве против устаника 1806. године, румелијски валија Ибрахим-паша, са око 50.000 пешака, многобројном коњицом и 14 топова и кумбара, наступао је крајем јуна од Ниша ка Делиграду.

Борбе су вођене током целог лета, а предња одељења турске војске избила су пред Делиград 16. јула.

Ибрахим-паша је неколико недеља свакодневно пешадијом нападао српска утврђења на Делиграду, покушавајући да их олакша обиласком коњице и подилажењем помоћу подземних ходника, али без успеха.

Крајем јула, српски устаници војводе Петра Добрњца, којима је у помоћ притекао и Младен Миловановић са Топљака, испадом у турску позадину, потукли су и помоћне снаге Шашит-паше.

Турци су се у нереду, и уз велике губитке у људству и ратној опреми, морали повући ка Нишу.

Средином августа Ибрахим-паша добио је појачања и са 60.000 војника и поново предузео наступање ка Делиграду.

Међутим, вожд Карађорђе је после боја на Мишару (13. августа), са делом својих снага стигао у Делиград, појачао српске снаге на 10.000 устаника и преузео команду.

Бој за Делиград почео је 3. септембра 1806. годне у зору јаким фронталним нападом Турака. У жестоким борбама, које су трајале цео дан, Турци су само успели да се приближе утврђењима.

Истог дана пред ноћ, Станоје Главаш са одредом од 2.500 пушака и 500 коњаника, успео је да преко Крушевца и Јастрепца заузме Прокупље и тиме угрози Ниш.

Када је, у току борби, Ибрахим-паша за то сазнао, прекинуо је даље нападе на Делиград и повукао се преко Алексинца ка Нишу.



Одбрањен Делиград

Тако су Срби, иако бројно много слабији, одбранили Делиград. После овог неуспеха, на захтев Турака потписано је, 14. септембра у Лому, шестонедељно примирје.

Делиград никада није пао, већ су храбри Рудничани и Гружани, након пада Београда, 5. октобра, напустили утврђења и пробивши се кроз турску опсаду разишли својим кућама.

Управо зато, првобитно назван Делишанац или Делилогор, српска тврђава названа је турско-српским именом Делиград или Јуначки град.

На месту где се налазио главни шанац српских снага на Делиграду је, према пројекту угледног београдског архитекте Момира Коруновића, подигнут храм Светог арханђела Михаила у спомен ратницима палим у свим ослободилачким ратовима Србије до 1918.

Изградња ове Спомен-цркве са костурницом почела је 1930. и завршена три године касније, а средства је обезбедило Друштва кнегиње Љубице из Београда.

Храм је типична грађевина српско-византијског стила и обновљен је од 2004. до 2006. године средствима Министарства рада и социјалне политике, а према пројекту стручњака нишког Завода за заштиту споменика културе.