Трагична судбина Софије Милосављевић супруге Косте Пећанца, хероја и издајника!

Константин Миловановић (Дечани, 1879 — Николинац код Сокобање, 1944), познатији као Коста Пећанац, био је српски четнички војвода током балканских ратова, Првог светског рата и Другог свјетског рата. Пећанац је учествовао у борбама на страни Србије током балканских ратова и Првог светског рата, када се придружио снагама Косте Војиновића Косовца током Топличког устанка 1917. године. У међуратном периоду био је значајан вођа четничких ветеранских удружења, а такође је био познат и по снажном непријатељству према КПЈ, што га је учинило популарним у конзервативним круговима. 

Пећанац се 1908. године оженио Софијом Милосављевић. Рођена је у Алексинцу 1889. године у богатој трговачкој породици. Изучила је Женску занатску школу,а њене сестре Учитељску.

Са Костом је имала три сина и ћерку. Била је стуб породице јер је Коста читав живот провео по бојиштима. Она га је чекала и на својој кожи осетила сав бес окупатора а потом и нове власти.

Смрт троје деце

Коста Пећанац, српски ратник 40 година је био национални херој, међутим, три године је сматран издајником, а на крају је и остао упамћен по томе.

Њена трагедија почиње почетком Првог светског рата. Од тифуса јој умире син Милован, тада седмогодишњи дечак. Долазе Бугари и она преживљава свакодневне тортуре, због злодела окупатора за два месеца страдају јој ћерка Милица и син Иван. Њу и њено последње дете Милана интернирају у радни логор у Неготину, где је свакодневно муче и сексуално злостављају за корицу хлеба. Из рата излази са туберкулозом и дететом које једва преживљава изгладнелост.

Следи послератни период када се делимично опоравља, а син Милан уписује правни факултет, али мора и да ради као чиновник у бродоградилишту у Београду.

Избија Други светски рат. Коста као командант четничких формација за јужну Србију прелази на страну Немаца, са собом увлачи у рат и сина кога поставља за четничког команданта у Куршумлији.

1944. је кобна година за породицу. Косту убијају четници Драже Михајловића маја месеца, а Милана крајем октобра стрељају партизани.

Софија остаје сама, а нова власт јој све узима. Принуђена је да са снајом и једноипигодишњим унуком Костом живи у кокошињцу код Силвије Шуловић. Године 1949. поново јој се суди и тада губи сва људска права, шаљу је пет година у Забелу код Пожаревца на принудни рад.

Али све је издржала, вратила се у Ниш са 65 година, међутим и тада је њена молба за социјалну помоћ одбијена.

Умире 1961. у 72. години живота на рукама свога унука Косте.