Алексинчанин у служби британске империје

Дипломатска пошта се преносила курирским путем, а са Оријента је улазила у Србију преко Алексинца. У овом градићу са три хиљаде становника налазила се стална постаја енглеске владе. Како су због карантинског надзора британски курири морали дуже да бораве у Алексинцу, конзул Хоџис је замолио кнеза Милоша да енглеску дипломатску пошту преноси српски курир, како би што брже стигла до крајњег одредишта.

Милош је молбу са задовољством прихватио, а конзулу је препоручен Риста Прендић (1803–1892), који је важио за доброг курира-татарина, јер је пут између Београда и Цариграда преваљивао за шест дана. Енглези су га плаћали десет дуката месечно.

Приходи Ристе Прендића су расли, па је крајем четрдесетих година 19. века у Алексинцу саградио велику кућу са конаком у којем су одседали енглески курири.

Говорио је турски, грчки и енглески, па није чудно што је његов дом постао „енглеска оаза на југу Србије”. Госте је чекао увек добар енглески ручак: печена говедина, пудинг од шљива, служен је шери, а пило се и оригинално енглеско пиво. У конаку је постојала и мала енглеска библиотека. Риста је своје госте водио у лов и у разгледање околине. Редовно је обавештавао Милоша, којем је било важно да Енглези немају никакав контакт са његовим противницима, о активностима својих енглеских гостију.

Извесни В. В. Смит 1842, долазећи у Србију, записао је: „Само што смо прошли пограничну рампу, учинило нам се да смо се нашли у неком новом поднебљу. Свуда бујају усеви, друмови ваљано поправљени, прелазили смо преко мостова, што је сведочило о марљивости и удобности, што је последица безбедносних мера које је завео кнез Милош.” Риста Пендић је био члан курирске службе енглеске владе до Кримског рата 1855. године.

Иначе, Риста Пендић је 4. марта 1867. године из Цариграда донео вест о предаји градова Србима. У његовом конаку поред „дипломатских курира” одседале су српске угледне личности – кнез Милош, кнез Михаило и краљ Милан.

Прва апотека у Алексинцу је 1871. године отворена на његовом имању.

Пензионисан је у дубокој старости 1882. године. Његов конак је срушен 1939. Данас је на том месту, преко пута Саборног храма Св. Николе у Алексинцу, основна школа „Љупче Николић”.

Слободан Т. Петровић, Политика