Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Алексиначке кафане писале историју

rss

27.11.2015. Никола Марковић, Јужне вести

За столовима кафана у Алексинцу могу се још чути приче о томе како су се у некадашњим крчмама и бифеима, којих је средином 19. века у овој варошици било чак 36, уз чашу вина или ракије ковали устанички планови и померале државне границе.

Алексинац је од давнина имао дух механе; фото: “Трговина и угоститељство у Алексинцу 1911-1944” Зоран Стевановић

Наиме, када је Алексинац коначно ослобођен од Турака, био је то најјужнији град у обреновићевској Србији. Према причама историчара, као и самих Алексинчана, управо у задимљеним крчмама осим сусретања устаника, склапали су се озбиљни послови и одређивале људске судбине.

- Алексинац је био стратешки значајан у време устанака све док га након ослобођења Ниша 1876. нису многи заборавили. Данас постоје подаци да је кроз град пролазило небројено људи, трговаца и занатлија, па је баш зато и био погодно тле за велики број механа – каже директор Завичајног музеја Александар Никезић.

Због начина градње претпоставља се да је и садашња зграда Музеја била некад кафана; фото: ЈВ

Претпоставка да је и сама зграда алексиначког Завичајног музеја некада била кафана, што је утемељено на основу несвакидашњег изгледа куће “доксатаре”. Доксат, односно тераса, и два димњака на кући сведоче у прилог овој тврдњи појединих архитеката.

У књизи “Трговина и угоститељство у Алексинцу 1911-1944” Зоран Стевановић наводи да је и у почетним деценијама двадесетог века овај град на југу Србије бројао више од двадесет кафана. Механе су тада биле саставни део кућа. Гостионица “Код Васе Вулетића”, крчма “Код Проке”, “Ћурчијска механа”, бифе “Код Олге” само су неке од кафана из међуратних година.

Град чије се име у историјским изворима помиње још далеке 1516. године, у својим калрдмама чува много више историје него што се то на први поглед може претпоставити.
 
Легендарни кафански певач рођен у Алексинцу

Иако многи сматрају да је краљ кафанске музике на просторима бивше Југославије, легендарни Тома Здравковић рођен у Печењевцу, у његовој крштеници уписан је Алексинац. После неколико месеци његова породица се преселила јужније. Старији мештани Алексинца кажу да их је Тома, нажалост, заборавио већ када је први пут осетио чари престонице.

Тома се није често појављивао у овом граду иако је кафански живот тих година у Алексинцу био и више него богат. Ми му не замерамо јер знамо да ко пређе Бубањ поток, не враћа се без великог разлога тамо где се само родио. Ипак, поносни смо што је он Алексинчанин - једногласни су саговорници из једне од алексиначких кафана.


Занатлије били највећи боеми

Зоран Јоксимовић, музичар, а сада и власник једне од кафана, сећа се времена када су градску историју писале “Седмица”, "Два другара” и “Златни гонг”, док је права господска и интелектуална оаза био Дом ЈНА. Свирајући посвуда, Зоран је на својеврстан начин обележио кафански живот и упознао много људи.

- У то време највећи боеми биле су занатлије. Дешавало се да у кафанама бдију до зоре, па чак ту и преспавају. Ретко се десило да дође до инцидената. Њих, да ме извинеш, праве јајаре, а прави боеми уживају у пићу и страсти због чега многих од њих више и нема - сетно се присећа Зоран.


Иако је као музичар обишао је све значајније кафане у Србији сматра да се нигде није тако сродио са кафаном као у свом граду.

Некада је у Алексинцу ресторан хотела “Балкан” био појам добре кафане. Тамо сам свирао од фебруара 1978. Једна од првих приватних кафана била је “Тиха ноћ” која и данас постоји, али у знатно другачијем маниру - објашњава он.

Данас је његова кафана спој успомена, традиције али и модерних тенденција. Често ту гостују глумци, амбасадори, политичари, инспектори, па га, како он каже, све то сећа на нека лепа стара времена када су сви познавали кафански кодекс.

Како причају Алексинчани, и даље постоје бројне анегдоте о чувеном касапину Мији Вузли. “Мијине метаморфозе” задивиле би и највеће пијанце, песнике и уметнике. Преко дана био је само обичан месар, док би вечери проводио у оделу, слушајући и певушећи искључиво шпанске, италијанске и француске романсе и шансоне.

“Златно ћоше”, “Српска кафана” и “Палилулац” нека су од имена места у којима се и данас исписују странице кафанског живота. Ова места сећају на давна времена, али и дају наду да ће се међу људима поново пробудити емпатија за туђу судбину. Алексинац је светао пример да душа механе не познаје границу која се зове пролазност, и да је време, за њу, само број испијених чаша.

​Никола Марковић, Јужне вести
Ови текстови су део пројекта “Алексинац у срцу природе” који је финансиран из јавних средстава Општине Алексинац, а има за циљ да у складу са Законом о јавном информисању допринесе већој видљивости Алексинца и ширем информисању јавности о овом крају.

Коментара: 0


# историја музика Зоран Стевановић Александар Никезић кафана Завичајни музеј Тома Здравковић Зоран Јоксимовић
@



 

[ Додај коментар ]