Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Све тече, све се мења, да би остало исто!

rss

30.12.2018. Миодраг Тасић

Овај текст је писан крајем децембра 2013, али аутор верује да ће бити актуелан и у у годинама које долазе!

Фото: београд.рс

Испраћамо баксузну 2013.годину. Била је лоша и суморна. Ваљда зато што је тринаеста? По томе следећа мора бити боља. А можда и зато што не може бити гора! Погрешно. Увек може бити горе. А да би било боље, прво мора бити горе. Баш тако мудро руководство теши свој вољени народ. Морамо да стежемо каиш, да штедимо, да истрпимо, да би потом живели боље. То боље по некима наступиће пред крај следеће, 2014. године, док други опрезнији предвиђају побољшање у 2015-ој. Песимисти опет неки бољитак очекују после смене садашње власти. Међутим, то тек није реална опција. Јер и да садашња власт изгуби неке превремене изборе на пролеће, да ли би политичку сцену запосели неки нови људи или би само дошло до замена фотеља? По принципу „сјаши Курта да узјаши Мурта.“ Уосталом, као и свих ових година од увођења вишестраначке демократије!

Српска власт није нимало оригинална. Када је Винстон Черчил постао британски премијер 1940. године, након оставке Невила Чембрлена, дакле у јеку другог светског рата и на врхунцу Хитлерове моћи, Черчил је свом народу обећао само крв, зној и сузе. Слутим да српски усрећитељи знају за ту славну изјаву енглеског циника. Па, тако и они, додуше с изузетком крви. Крв, ратовање до последњег, односно до коначне победе, сеча руку с усташким, албанским или турским барјаком, припадају неком другом времену и неким другим особама. Или су се ти ратоборни заговорници у међувремену преобратили и просветлили. Биће да је Европска Унија заслужна за то просветљење мада верујем да превагу носи Америка. Пре свих онај молитвени доручак у Вашингтону. Ко је макар једном доручковао у Вашингтону, тај Америку није изневерио!

Лично ценим реалне људе. Хоћу да чујем истину, па нека боли колико хоће. Шта вреде они што улепшавају, дотерују, шминкају...? Они што граде Потемкинова села. Доносиоци добрих вести. Откако памтим, а није мало, увек су ме бомбардовали срећном будућношћу. Та срећна будућност је наступала након остварења и испуњавања зацртаних дугорочних планова, реализације амбициозних инвестиција, довршења започетих пројеката. Ретко када смо разумели бирократску терминологију и небулозне флоскуле од народа отуђених паразита. Свеједно, стварност је вечито била кризна, препуна неостварених и неостварљивих идеја, промашаја, изгубљених илузија... Пет деценија људи су на овим просторима главни извозни производ. Сви који могу беже главом без обзира. „У нашој отаџбини живе само они који нису били кадри стићи и утећи“. Што је можда и добро. Сваки од тих одсељених, од милоште названи гастарбајтерима, оставио је неког свог негде тамо далеко. И пошаље му неки евро, долар или франак. Овако или онако, али девизне дознаке „наших радника на привременом раду у иностранству“, пола столећа представљају најважнији извор прихода посрнулој економији. Још понешто створе вредни сељаци, углавном старе генерације, и ту се прича завршава. Наравно да није довољно ни да се преживи а камоли за пристојну садашњост. О некој светлој будућности да не трошимо речи. То остаје за предизборна обећања. И све што недостаје мора да се надомести. Како? Продаје се већ шта се може. Још нису све продали. Остале су реке, језера, хидроцентрале, њиве... И, свакако, задуживање. Опробани метод. Задуживање не престаје. Ни по коју цену, ни по коју каматну стопу. Ништа нас не може зауставити. У узимању нових кредита. Свака гарнитура у томе је бар дупло боља од претходне.

Ко се и зашто радује новој години, не схватам. Човека истински једино може да радује што је дочекао нови дан. У овом случају дочекао једну годину више. Што и није мало у Србији. Сто хиљада Срба то не оствари. На нешто више од седам милиона становника. Све остало је исто. Или горе. Почев од тога да смо годину дана старији, па надаље. Ко још сумња нек прочита ове редове пред крај следеће године. Манимо прошлост. Не знамо ни данас каква нам је прошлост била, а и оно што знамо, није за понос. Не треба разбијати главу ни са будућношћу. „На основу садашњости сигуран сам да се у будућности неће говорити о славној прошлости“. Ово сада је битно. То треба искористити. Carpe diem – рече Хорације. Уживај у животу. Искористи дан. Не пропуштај прилику. Можда ти се нова никад више не укаже?

Миодраг Тасић
Миодраг Тасић

Коментара: 0


# Србија Миодраг Тасић Нова година
@




[ Додај коментар ]