Осврт: Новак Ђоковић и геноцид у тенису

Једна Американка, додуше црнкиња, и Србин код мушкараца. И то какав Србин! Немилосрдан. Не уме да изгуби. Поготову важне турнире. Оне најпрестижније. Не смета му публика увек наклоњена противнику, увреде новинара и наводних тениских стручњака. Гази све редом. Толико је супериоран да постоји опасност да га прогласе геноцидним тенисером. Закопао је наде Енглеза да ће њихов Шкот коначно освојити Вимблдон. Ето, ти Енглези, творци фер плеја, не само у спорту, већ и у политици, култури, у свему за углед, пошто су ових дана много забављени резолуцијама о геноцидним Србима, очас могу да прогласе Ђоковића геноцидним тенисером. И тако му забране даље бављење тенисом. Онда би порасле шансе оном Шкоту да донесе Вимблдон Енглезима!

Шта је то што Ђоковића чини толико надмоћним? Таленат, сигурно. Велики рад, такође. Одмерен и уредан живот. И умереност у свему. Уважавање других, скромност, најпосле. Да ли је Ђоковић некада изјавио: „Ја сам највећи тенисер. Нико ми није раван. Сви ми се диве. Сви подржавају моје тренинге, ударце, пожртвованост?“ 

Никада. Он је највећи, и то му није непознато. Зна и да га већина новинара, стручњака, публике не воли. Они воле Швајцарце, Енглезе, Американце, Французе... Али, иза њега стоје резултати. И ти резултати су мерило. Пусти оно кад те хвали непријатељ. Чим те непријатељ велича, није на добро. Чувај се Данајаца и кад дарове носе!

Сви Срби би требало на Ђоковића да се угледамо. Нећемо бити толико успешни ни у чему чиме се бавимо, но треба дати свој максимум. Учини највише што можеш, и своје си одрадио. И свако да послуша неког свог старијег. Није срамота. Ето, и Ђоковић па слуша Бориса Бекера. И породицу, пријатеље, добронамерне.

Да је наш премијер послушао било кога од оних које је требало, не би доживео линч у Сребреници. Истина, неумесно је поредити Вучића и Ђоковића, али Вучић какав год да је, за српски народ обавља далеко значајнију функцију од величанственог спортисте. Домаћа штампа је писала како БИА упозорава Вучића да у Сребреници може бити угрожен. Међутим, премијер се није дао одвратити. Убеђен сам да је имао информације и из обавештајних служби Америке, Британије, Француске да се нешто спрема. Ако јесте, пошто Американци снимају све и свакога, снимали Кола, Ширака, Мерекелову и Оланда, те неће босанске исламисте, зашто Вучић није уважио упозорења? Ако, пак, није добио такве информације, онда да се пита зашто му нису прослеђене. Пошто, рекох, ови прате сваки телефонски разговор, сваки меил или смс.

То би значило да је жртвован од стране наводних „пријатеља“. Ако следимо логику, Запад, читај и Европа која нема алтернативу, није нам пријатељ. То српски народ већином и зна, треба још политичаре обавестити о томе. Лично немам неке симпатије према премијеру. Нисам га бирао и да је по моме не би он ни био премијер. Али, народ га је изабрао и сада је на функцији председника владе. И као такав не сме да угрожава себе. Не због себе самог, већ због Србије. Макар док је на овом месту. Ако је упозорен на опасност од својих најближих служби, мора се повиновати томе. Србији је доста нестабилности и без атентата на најважније политичаре у земљи. Тако да дивљаштво сребреничких „домаћина“ буде и последња опомена. Председник, премијер, министар, прво да брине о себи, да би могао да брине о народу који му је ту улогу поверио. Неки други, мање важни, нека ваде из снега, из поплава, ватре, нека одлазе непријатељу у посету.

Слава и хвала Русији. Још једном су нас спасили. Спасили нас историјске срамоте. Енглези хтели да нас прогласе геноцидним народом. Једино Срби, уз Немце,  у историји да понесу овај епитет. Шест резолуција Енглези спремали, али их Путин осујетио. Ударио вето. Унесрећио Енглеску, разочарао Америку и остали „слободан свет.“ Нису геноцидни Турци, нису  сами ти Енглези, Хрвати чак, и поред Јасеновца и осталих достигнућа тисућљетне културе, а ми замало да будемо. Разочарани и многи у Србији. Један ко бајаги политичар, странка му у владајућој коалицији, одмах подржао први текст британске резолуције о Сребреници. Офуцани Вук тврди да је је у Сребреници почињен геноцид. Узалуд скрибоману диплома правника, када није изучио појам геноцида. Или није хтео да прочита? У сваком случају на истој таласној дужини је с неким невладиним организацијама у Србији које заступају исто мишљење. Неким случајем, те невладине организације, добро познате народу, али не по добром, финансирају се из буџета Србије. Пише „Политика“. Активисткиње тих НВО много лепо живе. Исто као и оних двадесетак чланова странке која „обнавља“ Србију. Апсурд је да у Србији најбоље живе они што Србији раде о глави. Они други, што још нешто чине за Отаџбину, народ, не живе. Они преживљавају. Њих се Срби сете кад је тешко. Исто као и Путина, односно Русије. Но, то је код нас нормално. Ми се и Бога сетимо само у невољи.

Миодраг Тасић