Колумна Миодрага Тасића: Избори кад им време није V

Ово друго нарочито виси над главом онима који су се бунили против недемократског режима, указивали на пристрасност медија, недостатак слобода у друштву, тврдили да у Србији није могућа равноправна и иоле демократска утакмица, а онда наједном одлучили да наступе баш на таквим нерегуларним изборима. Шта ће рећи малобројни симпатизери тих странака уколико њихови усрећитељи не пређу ни овај смањени цензус од три посто? Како објаснити пораз када си унапред ишао у изгубљену битку?

Део опозиције неће учествовати на изборима. Бојкотују исте. Из напред наведених разлога, а можда имају и неке личне мотиве? Тек, актуелна власт неће имати велики проблем да у недељу тријумфује. Можда ће имати и највећу подршку уопште до сада на изборима? Мислимо на подршку гласача који се буду појавили на биралиштима. Колико ће таквих бити, за сада је неизвесно. Но, излазност није препрека да избори буду легитимни. Нити ће демократска Европа правити проблем због мање или веће излазности. У Албанији је на локалним изборима изашло једва нешто мало више од 20 посто бирача, па су их опет Америка и Европа прогласили демократским и регуларним. Нека опште прихваћена демократска начела, која се иначе примењују у „старој Европи“ не морају обавезно да важе и на Балкану. Балкан је нешто друго!

Досадашња власт ужива велику подршку у народу због својих резултата, најпре. Ова власт је много задужила свој народ. Бићемо вечити дужници Дословно. Кредите које је Јосип Броз узео пре више од четири деценије Србија ће отплаћивати до 2042. године! Шта је задужено у протеклих осам година и колико, односно до када ће то враћати будуће генерације, није познато. Уосталом, то се све чини за нашу децу, али отплаћиваће и деца ове деце, па и унуци. По принципу: „Где ја стадох, ти продужи. Што не могах, ти одужи!“ Да задуживање није било узалудно види се по путевима, брзим пругама, градовима на води и под водом у време киша, по новоотвореним погонима, једном речју, по свеопштем бољитку. Успешно је продато највеће пољопривредно добро у држави, једина преостала државна банка, рудник злата...! Мада, искрено речено, ни те продаје нису дале неке брзе и спектакуларне резултате. Још увек се млади грађани Србије нерадо задржавају у рођеној земљи. Све нешто хрле ка излазним границама. Тренутно их коронавирус спречава у тој намери, али докле? Чак ни многобројни мигранти, због короне и бодљикаве жице, као и не баш претерано гостољубивих полицајаца на границама суседних држава, такође приморани да уживају у благодетима Србије, немају нешто намеру да у Србији трајно и остану. Узалуд им неки политичари из власти, као и хуманитарци из бројних невладиних организација обећавају бесплатан смештај у напуштеним сеоским домаћинствима, како би исти ти мигранти препородили опустошено српско село и поправили наталитет у Србији, ови би радије у Немачку, Шведску или Норвешку. Ето, некоме не можеш угодити, па то ти је. Или ови млади Авганистанци, Сиријци, Ирачани и други нису навикли да обрађују земљу и сеју жито по забитима из којих су утекли, па ће то да чине у Србији?

Било како било, али корона нам је променила живот из основа. Вирус се угнездио у Србији и никако да га се отарасимо. Уместо да се гаси и нестаје, он се још шири. Расте број новооболелих. И даље умиру људи од короне. Иначе, Срби су склони вирусима. Вирус комунизма се давно раширио Србијом и још се грчевито држи. Нешто је у протеклим деценијама мало променио облик, мутирао, али ту је. У генима је млађих генерација. Преносио се од оца на сина, потом на унука. Тако је и с короном. Шта вреде маске и рукавице, дистанца од два метра? Лично спадам у плашљиве особе. Немам храброст да се појавим на биралишту. Можда ме зарази неко ко је већ ту поред гласачке кутије? Или неко од многобројних контролора? Како могу да знам да ли су сви здрави на том месту? Не пише им на челу. Затим, како ће неко знати ко је гласач под маском? Покаже личну карту, у њој фотографија особе, а пред комисијом стоји маскиран човек. Ако скине маску да му виде лице, већ се можда заразио истог тренутка? Нема ни дистанце од два метра. Обично мораш да приђеш ономе ко те проверава на биралишту.

Стога сам одлучио да у недељу преседим код куће. И не само то, него ћу да правим дистанцу од оних који су изашли на гласање. Убудуће, наравно. Не могу да знам да ли се тај гласач можда није заразио на биралишту. Зашто да ризикујем? Један је живот. Боље је такве избегавати. Ма, кад будем видео на улици некога за кога знам да је излазио на гласање, прећи ћу на другу страну улице. У животу дистанца је неопходна!

Миодраг Тасић