Piši kako ti je volja...

Natpis u vidu obaveštenja potpisala načelnica dečjeg odeljenja. Jedan padež promašen, a konstrukcija rečenice pomalo nejasna. Naravno, opletoše po načelnici i njenoj nepismenosti, kao što dolikuje. Uostalom, za očekivati je da studenti medicine na svih 5 godina studija i tokom specijalizacije,  ako promaše padež,  jer im se to nekako nametne kao uticaj okoline u kojoj su savladavali maternji im jezik, padaju ispite. Ili da, dugogodišnji lekari, koji se bave lečenjem pacijenata, ako nesrećno konstruišu rečenicu, pomešaju mesta subjekta, predikta, objekta i ostalih promenljivih i nepromenljivih reči našega bogatog jezika, izgube pacijenta na pravdi Boga jer je opšte poznato da je  uspešnost terapije uslovljena poštovanjem sintaksičkih normi. 😏

Danas, dok sam zdangubila na Fejsbuku, pročitam obaveštenje na stranici jedne eminentne školske ustanove. Rečenice sročene razumljivo i pravilno, svi padeži na mestu, velika i mala slova postrojena, znakovi interpunkcije prisutni na času...nema se šta zameriti. Međutim...vidim ćirilično pismo odjednom u sred reči pretače se u latinicu. Zatim sledi nekoliko rečenica otkucanih latinicom i za kraj pozdravna poruka ponovo pisana ćirilicom. 😱

Kao nekadašnji đak iste škole, pomislim: verovatno je nesrećni splet okolnosti,  lapsus calami. Auh! Sad kad primete dušebrižnici,mislim se ja, pa kad objave sve ovo negde, opevaće nas čak i ona načelnica sa početka priče u nekom komentaru! 😧

U nadi da mogu da spasim ugled škole svoje drage, uz dužno poštovanje, pošaljem privatnu poruku autoru i ukažem na grešku. Autor pročita i...ništa! U redu. Ne mora hvala, ali ispravka prosto mora. Trebalo bi. Bilo bi lepo, a i korisno. I eto, prođe mi dan u razmišljanju kako nikog više nije briga. Vuk se prevrtao toliko puta u grobu da verujem da je i njemu dosadilo. Čak i kad mu, grešni nepismenjaci preokrenuše najpoznatiju krilaticu, ma nije ni trepnuo. Danas svako piše šta hoće , gde hoće i kako hoće. Čak i kad ne zna šta je hteo da kaže. Setih se svoje divne nastavnice Ružice Veselinović i jednog citata koji smo svi znali kao azbuku:

„Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, dotle živi i narod.“

Ne želim da nikog uvredim, ali apelujem javno, ne može na zvaničnoj stranici vaspitno obrazovne ustanove da se piše bilo šta i bilo kako. Ne, nikako ne može! Svako ko radi greši, ali ako ste već pogrešili učinite nešto da to ispravite. Ne može da vas bude briga zato što je vikend, ne može da vas se ne tiče. Ako je vama svejedno, bivšim i budućim đacima možda nije, profesorima je možda neprijatno, a roditeljima čudno...

P.S. Neću objaviti fotografije i nije mi smešno. Samo, eto...imala sam potrebu da napišem,kao što mislim, kao što govorim. Tako molim vas i pročitajte-onako kako je napisano.