Najveći evropski vitez svog vremena – Sveti despot Stefan Lazarević

Slavni sin slavnih roditelja cara Lazara i carice Milice, despot Stefan Lazarević (1377—1427) ličnost je čije je ime zlatnim slovima upisano u istoriju srpskog naroda. Najbolje od najboljeg i najlepše od najlepšeg sabira u sebi Stefan Visoki, kako su ga, s pravom, takođe nazivali: veliki državnik, vešt u političkim igrama, sjajan diplomata, hrabar i uspešan vojskovođa, izuzetno i svestrano obrazovan, veliki pesnik, naposletku i veoma lep i snažan čovek, a sasvim sažeto — srpski vitez u pravom smislu te reči.

01.08.2014. MAGACIN,  za FBR priredila Biljana Diković

O njemu bi se moglo pisati naširoko, ali ćemo za ovu priliku izdvojiti jednu priču. Posle čuvene bitke kod Angore 1402. godine, Stefan Lazarević ponovo osamostaljuje srpsku državu. Time je uspeo da Srbiji za vreme svoje vladavine podari neprocenjivo važno doba mira i napretka. Bio je to zapanjujuće plodotvoran predah, i to posle Kosovske bitke, kada je Srbija ponovo zablistala u svem svom sjaju i veličini. Upravo zahvaljujući tome hrišćanski srpski duh uspeo je da preživi docniju viševekovnu tešku pomrčinu i gubitak države u okviru Otomanskog carstva.

Kolika je bila despotova umna visina pokazuje njegova naročita ljubav prema znanju, književnosti i lepim umetnostima. U svojoj zadužbini, crkvi Svete Trojice u Resavi — Manasiji (1408—1418), Stefan Lazarević je osnovao jedinstvenu prepisivačko-prevodilačku Resavsku školu, opremio je izvanrednom bibliotekom i u njoj okupio vodeće intelektualce svog vremena. Lično je prevodio sa grčkog i latinskog jezika, svom biografu Konstantinu Filosofu je naložio da izradi gramatiku srpskog jezika poznatiju kao „Skazanije o pismenih“ (Povest o slovima), a ondašnju Srbiju uzeo da upoznaje sa stvaralaštvom antičkih mislilaca poput Platona i Aristotela, delom Hermesa Trismegistasa i Pitagore, alhemijom i medicinom, savremenim evropskim romanom i muzikom.

Despot Stefan Lazarević, taj vitez u pravom smislu reči, slavu je stekao ne u pričama već u bitkama. Osnovno pravilo koje je poštovao bilo je — pobediti, ali sa što manje ranjenih i poginulih. To je potvrdio u mnogim slučajevima, a i u pomenutoj čuvenoj bici kog Angore. U njoj su despotovi ratnici bili pridruženi vojsci sultana Bajazita, koji se suprotstavio snažnom i nemilosrdnom tatarskom vojskovođi Tamerlanu. I uprkos tome što je Bajazit tu bitku izgubio, despot Stefan je dobija! On, naime, uspeva da dobije izgubljenu bitku, jer sa svojim srpskim crnim oklopnicima napravio dar-mar u tatarskoj vojsci. Na kraju se sa minimalnim gubicima i ovenčan slavom i divljenjem svog protivnika Tamerlana vraća kući. A poraženi sultan Bajazit, na čijoj se strani naš Stefan borio, biva zarobljen i ubrzo i umire u zarobljeništvu.

Kao državnik, despot Stefan Lazarević je posebnu pažnju posvetio vojsci, sasvim u nemanjićkoj tradiciji. Ukinuo je feudalne, plaćeničke odrede i uveo regularnu, stajaću vojsku. Vojne obaveze niko nije bio oslobođen.

Stefan je imao i svoju školu borilačkih veština. Zbog toga je bio neobično cenjen, naročito u zapadnim zemljama. Vlastelini iz Evrope hitali su u Srbiju da bi ih, eventualno, za vitezove proglasio baš despot Stefan Lazarević.

On je bio pravi magnet, naročito za mlade plemiće visokog roda, koji su prevaljivali dug put da bi učili u njegovoj školi i da bi ih on, na kraju, ako zasluže, naravno, proizveo u vitezove. Već i samo to da nekog vlastelina despot Stefan rukopoloži za viteza značilo je ogromnu slavu, ali i plemenitu obavezu da se ponaša prema uzvišenim pravilima despotove škole: da uvek čuva ljudske živote, neguje hrišćanske vrednosti i neumorno se bori protiv zla.

Za samo nekoliko godina, obnavljajući zemlju, gradeći palate, crkve i škole, reformišući vojsku i zakone o rudarstvu i trgovini, podići će mladi srpski despot svoju državu u status ekonomski najstabilnijih zemalja tadašnje Evrope. Mudro raspolaganje bogatim rudnicima u Novom Brdu i Srebrenici, razumni ugovori sa uticajnim dubrovačkim trgovcima, diplomatska veština u odnosima sa Ugarima i Venecijom, ali i sa jako oslabljenom Vizantijom i Bajazitovim naslednicima, omogućiće Stefanu Lazareviću da bez prolivanja krvi ponovo teritorijalno proširi Srbiju od Dunava do Jadranskog mora.

Despot Stefan Lazarević bio je pripadnik čuvenog evropskog Viteškog reda „Zmaja“, koji je ustanovio 1408. godine ugarski kralj Žigmund Luksemburški. Dvadeset četiri najbolja evropska viteza bili su članovi Prvog reda ordena „Zmaja“, a prvi među jednakima bio je naš Stefan. Prvi među najboljima. Pripadnici ovog reda imali su pravo da na svom grbu prikažu zmaja, koji repom drži vrat, a na sklopljenim krilima ima krst, a moći nositi takav znak bio je, i ostao, simbol najvećeg mogućeg gospodstva.

„Natpis na mramornom kosovskom stubu“ iz 1404 i „Slovo ljubve“ (Slovo ljubavi) iz 1409, dva poetska zapisa koja su nadživela vreme, plod su talenta Stefana Lazarevića pesnika i mislioca. Prvi je posvećen tragično stradalom ocu Lazaru, a drugi, ispisan tako da tvori akrostih, po svemu sudeći mlađem bratu Vuku, neprebolnoj rani despotovoj, njegovoj krvi sa njim zavađenoj do otvorene borbe u građanskom ratu i tužnog stradanja bratovljevog.

U crkvenom kalendaru svetog despota Stefana Lazarevića slavimo 1. avgusta (19. jula po julijanskom kalendaru).

Molitva puni kolevke

Sestrinstvo manastira Koporin kod Smederevske Palanke, zadužbine sina kneza Lazara, tvrdi da je više od sto bračnih parova dobilo decu posle molitve nad moštima Svetog despota.

Više od stotine dece je rođeno molitvama nad moštima svetog despota Stefana u manastiru Koporin, nedaleko od Velike Plane. Porod su dobili bračni parovi koji ga godinama nisu mogli imati. Mnogi su postali roditelji tek posle deset, 17 pa čak i 29 godina. Za mnoge se i ne zna, a u svojoj beležnici mati Nina, namesnica manastira Koporin, do avgusta ove godine je upisala imena 124 deteta.

Slavica Barbarić, donedavni stalni dopisnik Tanjuga iz smederevskog kraja, napisala je knjigu o čudotvornim moštima despota Stefana Lazarevića, koju je ovih dana objavio Evropski institut za proučavanje drevnih Slovena u Londonu.

Igumanija ove svetinje mati Hadži Agnija ispričala je autorki knjige „Deca koporinska“ kako je za poslednjih nekoliko godina zahvaljujući molitvi, odnosno moštima despota Stefana, rođeno preko sto mališana.

„Ima mnogo onih za koje i ne znamo, ali tek dođu roditelji i pokažu dete koje su dobili posle mnogo godina braka„, iznela je mati Agnija.
Slavica Barbarić je među korice svoje knjige smestila i mnoge izjave srećnih roditelja. Lepa Ivković, profesor smederevske gimnazije i njen suprug Dobrica, ekonomista u jednoj banci, posle 29 godina braka, dobili su sina Stefana.

„Mi smo prvi put u manastir Koporin došli pre nekoliko godina, i to 1. avgusta, kada su bile otvorene mošti svetog despota Stefana„, ispričala je zadovoljna majka Lepa. „Pomolili smo se pred moštima i ja mislim da je sveti despot našu molbu uslišio. Dolazili smo potom još, vrlo često, i sveštenik nam je čitao molitvu, uzimali smo osveštanu vodu, tako da verujem da nam je to mnogo pomoglo. Jer mi smo se lečili skoro tri decenije, sve moguće lekove smo pokušavali, i operacije, ali nije vredelo dok nismo došli u Koporin.“

ŽITIJE SVETOG I BLAGOVERNOG STEFANA VISOKOG, despota Srpskog možete pročitati OVDE.

Izvor: Razni izvori
Priredio: Magacin