Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Породица из Житковца живи у стравичним условима

rss

04.05.2019. Блиц

Често смо гладни. Кад устанемо ујутру, дешава се да нема шта да се једе. Боли ме стомак, али истрпим. Највише волим да једем месо, тражим од маме и тате, али кажу - нема. Није то најстрашније. Увече кад легнем да спавам, плашим се да се кућа не сруши на нас…

Фото: Бранко Јаначковић / Блиц

Овим речима осмогодишњи Марко Петровић из Житковца код Алексинца описује трагичне размере сиромаштва у којем одраста са братом Милошем (6) и сестрама Маријом (14), Миљаном (13) и Ксенијом (2). Петоро деце живи са родитељима Сашом Петровићем (48) и Бојаном Миладиновић (40) у трошној чатмари од блата и прућа, старој више од 100 година, чије труле греде прете да се обруше сваког трена. Детињство им протиче у кући без купатила, тоалета, текуће воде, бојлера, фрижидера, без иједне играчке, у поклоњеној гардероби и тешкој оскудици. Због дуга од 8.000 динара који нису имали да плате, струју нису имали више од две године, тако да је мали Марко упаљену сијалицу први пут видео са годину и по дана.

"Никада фрижидер нисмо имали"

Када говоре о свом сиромаштву, деца почињу тихо да плачу. Прво најстарија Марија, одлична ученица VIII разреда ОШ "Вук Караџић" у Житковцу и дете за пример у сваком погледу, а потом, кријући сузе, очи рукама покривају и њена млађа браћа и сестре.

- Најтеже ми пада што се кућа руши, кад-тад ће пасти на нас јер је много стара. Немамо купатило, па зими за купање грејемо воду на шпорету, а лети је загревамо у флашама на сунцу. Користимо пољски тоалет а имамо само једну чесму у дворишту, одакле узимамо воду за кување и прање. Од када сам се родила, никада фрижидер нисмо имали. Лети немамо где да чувамо храну да се не поквари. Дешава се да смо гладни. Ја сам се једном због глади и сунца онесвестила док сам се играла у дворишту куће. Сагла сам се да уберем цвет, и ођедном ми се све замрачило пред очима. Док сам била мала, одем код друге деце па после плачем кад дођем кући јер ми немамо ништа од тога што имају они. Сада ретко и идем јер немам где да позовем другарице - прича Марија.

Она упркос екстремно тешким условима живота, у дневнику има све петице.

- Домаћи пишем на коленима јер немам где. Ставим свеске на кревет на којем спавам са сестром Миљаном, чучнем и пишем. Тешко ми је да учим јер смо сви у једној соби. Немам свој кутак где могу да се склоним. Највећа жеља ми је да упишем медицинску школу, али страхујем да ће ми пропасти снови. Најближа је у Нишу, а не знам како бих путовала или становала тамо - прича Марија.

Миљана жели наочаре, Милош играчке

Миљана каже да се дешава да ујутру кад устану немају шта да доручкују.

- Одем у школу, поједем ужину, па кад се вратим кући опет сам гладна јер нема шта да се једе. Тешко учим јер не видим добро, требало би да идем на прегледе за нове наочаре, али одакле пара за аутобуске карте. Зато кад читам морам књигу скроз да приближим до лица. Ближи се крај школске године, а ни Марко ни ја опет нећемо на екскурзију. Сваке године сви иду, а само ја не. Тужна сам због тога - прича тихо девојчица.

А мали Милош машта о играчкама. Било каквим, јер нема ниједну.

- Имам само две избушене лопте којима се играм са братом Марком. Много волим тенисера Новака Ђоковића, али нам ТВ не ради, па не могу да га гледам кад игра. Волео бих да једног дана кад порастем и ја будем тенисер - открива Милош.

Седа за малени сто на којем ручају. Имају само две столице у кући. Пред Марком и њим је кеса сувог хлеба. Немају ни тањире, једу из кесе.

- Чико, највише волим да једем "смоки", али ми то немамо - каже нам уз широк, искрени дечји осмех на лицу.

Саша ради све могуће сезонске послове за дневницу од 500 до 1.000 динара, али све одмах оде на храну и трошкове.

- Од 2009. до 2011. били смо без струје због дуга од 8.000 динара који нисмо могли да платимо. Марко се родио и није знао шта је струја све до 1,5 година старости. У том периоду само за свеће и батерије нисмо могли да зарадимо. Позајмио сам део новца, па смо некако платили и сад имамо струју - каже Саша.

Матурска екскурзија, хаљина

Марија је посебно тужна јер још не зна да ли ће моћи да оде на матурску екскурзију и прославу матуре.

- Немам новац ни за прославу ни за матурску хаљину, ципеле, фризера... Маштам о својој хаљини која би била светлорозе боје. Уз то треба и торбица и ципеле. Волела бих да имам фризуру са локнама, али мени је све то тако далеко и недостижно јер немам ни 2.250 динара, колико је потребно платити за прославу матуре у ресторану. То је за нас много пара, а камоли куповина хаљине и све остало - тужна је Марија.

Она још увек не зна ни да ли ће ићи на матурску екскурзију.

- Пријавила сам се, али немамо да платимо. Ако не буде неко место гратис, нећу моћи да идем ни на матурску екскурзију у Нови Сад. А тако бих желела - вели Марија.

Дечак машта о свом кревету

Марко се поверава да сваке ноћи, пре него му сан дође на очи, машта о срећи.

- Највише бих волео да имам своју собу и кревет у којем бих спавао сам. Сада у истом кревету спавам с Милошем, Ксенијом и мамом. Толико је тесно, да у току ноћи не могу да се окренем - поверава се Марко.

Мајка има само једно око, али велико срце

Породица живи од 11.000 дечјег додатка и 21.000 динара социјалне помоћи, што је недовољно и за основне потребе. Мајка деце Бојана је у саобраћајном удесу пре 20 година изгубила једно око, али има велико срце. Одрасла је у дому за незбринуту децу.

- Боримо се и ја и супруг да децу изведемо на прави пут, да буду добри људи. Надам се да ће макар моја деца једног дана моћи сама о себи да се старају и да им неће бити потребна социјална подршка. Кад добијемо новац, купимо намирнице, средства за хигијену, остало иде за рачуне и деци за ужину. Немамо фрижидер, па ништа не можемо да сачувамо од хране. Храну кувам на малом решоу с једном ринглом. Од посуђа имам само две мале шерпе. Муке су око пелена, купимо једно паковање, а кад потрошимо, имамо проблем јер нема воде у кући па прање није опција. Ксенија од када је рођена спава са мном у кревету, нема ни колица па је све време у рукама. Деца су доста емотивна, плачу за све што немају - искрена је Бојана, присећајући се и како је Милош био у болници 17 дана због запаљења плућа, јер често немају ни добру обућу, па се деца прехладе.

Како да помогнете

Сви људи добре воље који желе да помогну деци могу да пошаљу СМС на хуманитарни број 2552 или да уплате средства на динарски текући рачун "Блиц фондације": 2750010221949709 90 или на девизне рачуне 10221949724 45 - за уплате у еврима; 10221949711 84 - за уплате у швајцарским францима и 10221949717 66 - за уплате у доларима, Социете Генерале Србија, Београд.


# Житковац саобраћај хуманитарна помоћ Нови Сад Вук Караџић Блиц
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима