Да ли је ово било буђење које је Србији требало? Шира слика након промашеног Мундијала

На kladionice.tv пажљиво пратимо сваки детаљ и анализирамо како су се ствари одвијале током Светског првенства, шта је пошло по злу и где су главни проблеми. Усмеравамо поглед даље, ка неопходним променама и лекцијама које треба извући да би се створила озбиљна и конкурентна екипа, спремна за нове изазове. У овом тексту доносимо ширу слику, сагледавајући не само резултате, већ и дубљу структуру и будућност нашег фудбалско тима.

Резултати квалификација за Мундијал 2026

Србија је квалификације за Светско првенство 2026. завршила на трећем месту у К групи са укупно 13 бодова. Пресудан тренутак био је пораз од Албаније 0:1 у Лесковцу, након којег су шансе за друго место и плеј-оф практично нестале. Током циклуса, репрезентација је имала превише пораза против директних ривала, укључујући Енглеску и Албанију, што је јасно указало на недостатак стабилности и проблеме у игри који су се провлачили кроз све квалификације.

Иако је почетак обећавао и постојао реалан оптимизам, завршница је открила мањак континуитета, тактичке јасноће и ширине у саставу. Овакав исход отвара озбиљна питања о даљем развоју тима и нужним променама како би се избегла понављања сличних разочарања у наредним циклусима.

Критике селектору Драгану Стојковићу Пиксију

Драган Стојковић Пикси суочио се са снажним притисцима током квалификација за Мундијал 2026, који су кулминирали после пораза од Албаније 0:1 у Лесковцу. Тада је преузео личну одговорност за неуспех и први пут отворено наговестио могућност одласка. Током целог циклуса био је критикован због нејасних тактичких решења и лошег баланса између напада и одбране, што је посебно дошло до изражаја у тешком поразу од Енглеске 0:5 на Маракани. Уз то, повремено неефикасне измене и слаб утисак о контроли свлачионице додатно су нарушили поверење навијача и стручне јавности.

Пикси је на притиске често реаговао емотивно, оштро одговарајући критичарима и медијима, што је додатно појачало тензије око репрезентације. Серија лоших резултата и општи пад атмосфере довели су до прекида сарадње средином октобра 2025. На место селектора потом је дошао Вељко Пауновић, означивши почетак нове фазе за национални тим.

Иако смена доноси наду у свеж приступ и јаснију структуру, остаје отворено питање дубљих системских проблема у српском фудбалу и колико ће времена бити потребно да се они заиста реше.

Структурални проблеми ФСС-а

Систем који нема јасне критеријуме селекције, план развоја младих и дугорочне циљеве тешко може да изнедри стабилан врхунски резултат, неуспех у квалификацијама само је последица већег проблема. Годинама се у оквиру ФСС-а смењују руководиоци, правила и приоритети, док недостаје јединствена стратегија која би повезала омладинске селекције, домаће клубове и А репрезентацију у логичну, одрживу целину.

Комуникација унутар савеза често је неусклађена, а одлуке делују реактивно уместо плански: селектори се мењају после негативних циклуса, играчи улазе и излазе из репрезентације без јасних критеријума, а инфраструктурни пројекти и развој тренера остају у другом плану. Све то ствара атмосферу нестабилности у којој је тешко изградити идентитет и препознатљив модел игре.

Да би репрезентација напредовала, ФСС мора да дефинише дугорочне смернице, од јасних правила селекције и стручног рада, до развоја младих и стварања окружења које подржава континуитет, а не импровизацију. Ово је тренутак када се морају поставити темељи, како би тим коначно имао услове да расте, уместо да се циклично враћа на почетак.

Проблеми у развоју талената

Србија има евидентне таленте у омладинским селекцијама, међутим, транзиција из омладинског у сениорски фудбал и даље представља најслабију карику система. Многи млади играчи, попут оних из листе ЦИЕС-а где Србија има петорицу међу 100 најбољих тинејџера, губе прилике због превеликог броја странаца у Суперлиги и недостатка развојних лига које би обезбедиле континуиране минуте. Статистике показују да играчи до 21 године добијају минуте у Србији више него у многим европским лигама, али без правог преласка у прве тимове, они стагнирају или одлазе у ниже лиге.​

Проблеми настају од лоше инфраструктуре омладинских академија, где недостаје индивидуализовани развој преко видео аналитике и података, као што раде Партизан и Звезда. Последица је слаба регенерација репрезентације, са само повременим успесима попут Андрије Максимовића или Јове Милошевића. У рубрици Типови за данас осим фудбалских предикција кроз текстове пратимо и како се ови млади таленти одражавају на мечеве Суперлиге, попут данашњих дербија где Земун и Мачва боре за врх табеле. Реформе, попут предлога за развојну Прву лигу без странаца, могу променити ово, али захтевају хитне инвестиције у скаутинг и тренинг програме

Улога клубова у развоју играча: где пуцају темељи?

Иако репрезентација највише трпи последице лоше транзиције младих играча, кључ проблема лежи у клубовима. Ван Звезде и Партизана, врло мало суперлигаша поседује јасне развојне програме, детаљно испланиране путање напретка или стабилан стручни кадар који би могао да гради играче дугорочно. Уместо тога већина клубова функционише у кратким циклусима, тренери се често смењују, приоритет су брзи резултати, а таленти се гурају у први тим само када нема других опција.

Додатни проблем представља превелика зависност од странаца, који заузимају места младим домаћим фудбалерима. Иако трансфери из иностранства могу донети квалитет, многи клубови попуњавају екипе играчима сумњивог нивоа, што додатно блокира развој локалних талената. Уз то, недостатак Б тимова и развојних лига значи да млади фудбалер у Србији нема где да игра ако није стандардан, зато се многи изгубе између кадетског и сениорског фудбала.

Овај модел ствара зачарани круг: клубови не развијају довољно квалитетних играча, а репрезентација остаје са суженом базом кандидата. Без стабилне инфраструктуре, аналитичког приступа и стручног кадра посвећеног раду са играчима у најосетљивијем периоду каријере, Србија тешко може очекивати континуитет у производњи врхунских фудбалера.