Mit o četničkoj izdaji

U doba komunizma klevete o Nikoli Kalabiću stizale su sa svih strana: iz novina i knjiga, bioskopa, s TV ekrana. Zašto baš o njemu, objasnio je jedan od najvažnijih ljudi iz okruženja Josipa Broza Tita, general Đoko Jovanić. „Htjelo se da se time četnički pokret u potpunosti iskompromituje", rekao je on 2000. godine u vezi s izmišljotini o Kalabićevoj izdaji generala Draže Mihailovića. Komunisti su, naime, verovali da će najveći efekat postići ako izdaju vrhovnog komandanta pripišu komandantu najelitnije jedinice - Garde. U stvarnosti, Kalabić je poginuo u sukobu s jedinicama Ozne januara 1946. godine ispred Degurićke pećine kod Valjeva, to jest dva meseca pre nego što je zarobljen Draža.

Lažni Draža i Kalabić

Da bi sakrili šta se uistinu desilo, komunisti su odmah dvojicu svojih ljudi maskirali u lažnog Dražu i lažnog Kalabića. Poslali su ih na teren oko Valjeva pazeći da ih niko ne vidi iz blizine i po danu. Ali, pogrešili su što su objavili njihove fotografije jer je razlika s pravim Dražom i Kalabićem lako uočljiva. Ostajući amateri do kraja, komunisti su i ovom prilikom napravili niz grešaka: jedan od oznaša koji je uslikan s lažnim Kalabićem nosi ni manje ni više nego sovjetski automat; jedan od njih, izrazito nizak, Radenko Mandić, „glumi" Kalabića iako je ovaj poznat po visini i krupnom stasu, itd.

Verziju o izdaji komunisti su prvi put objavili u feljtonu „Politike", koji je dvojici odabranih novinara diktirao lično šef Ozne Slobodan Penezić Krcun 1962. godine. Tu verziju znamo, pored ostalog, i iz TV serije „Poslednji čin". Otprilike, u jesen 1945. Ozna je među valjevske četnike ubacila „Amerikanca" - svog čoveka prerušenog u američkog agenta, koji je došao da Kalabiću ponudi bezbedno napuštanje zemlje. Taj čovek - igrao ga je Dragan Nikolić - nije znao ni sto engleskih reči, ali se smatralo da četnici ne znaju ni toliko.

Međutim, kada su otvorene arhive, na primer, Arhiv američke obaveštajne službe OSS, potonje CIA, ispostavilo se da je Kalabić pre rata bio „šef kompanije pri engleskoj kompaniji za izgradnju mostova". Jednog oficira OSS-a imao je kod sebe do polovine septembra 1944. godine, a ranije te godine komunicirao je s brojnim oborenim američkim pilotima koje su četnici spasli od Nemaca. Inače, osnovno Kalabićevo predratno zanimanje bilo je načelnik Katastarske uprave u Valjevu. Dakle, ne običan geometar, već šef svim geometrima u tom kraju. Kalabići su spadali u red uglednih, dobrostojećih porodica. Kao izrazito društven čovek, Kalabić je imao 200, a možda čak i 300 kumstava. Gospodin i mangup ujedno - sušta suprotnost povučenom dvojkašu iz užičke gimnazije, Slobodanu Peneziću Krcunu.

Još dok feljton u „Politici" nije okončan, redakciji je stiglo bezbroj pisama u kojima su demantovana ključna mesta Krcunove verzije. Čak je i šef Ozne za Valjevo Dragan Đurić u lokalnom listu „Napred" demantovao jedan od najvažnijih delova priče: četnici Miroslav Timotijević Japan i Živorad Mišić nisu namamljeni u Beograd i tamo uhvaćeni, već su zarobljeni u centru Valjeva 19. decembra 1945. godine. Predveče toga dana gradom se razlegla pucnjava, a kada se smirila, „celo Valjevo" je videlo kako Ozna sprovodi dvojicu četnika.

U verziji koju je saopštio Krcun, „Amerikanac" je 30. novembra 1945. doveo Kalabića i njegovog pratioca Dragoslava Milosavljevića „Čerčila" u Beograd, gde su uhvaćeni. Kalabić je brzo pristao na saradnju i najpre je namamio Timotijevića i Mišića. Uzgred, „Čerčil" je mnogo godina posle rata došao iz emigracije da obiđe svoju familiju u Valjevskoj Kamenici.

Krcun je zatim propustio da uništi dokumenta o poterama za Kalabićem posle 30. novembra. Ostao je, primera radi, izveštaj 11. brigade 4. krajiške divizije od 12. decembra, da je Kalabić toga dana gonjen u valjevskim selima Jasenice i Grabovica.

Agenti Ozne primetili su da je Kalabić 22. decembra poslao poruku svojoj supruzi Borki. Ona je odmah uhapšena, ali ostao je još jedan dokaz da se toga dana Kalabić nalazio na slobodi.

Čika Pera

Potpukovnik Albert Sajc, koji je obilazio Gardu krajem 1943, zapisao je u svojim memoarima:

„Nikola Kalabić je bio jedan od najinteresantnijih ljudi u celoj Jugoslaviji. Bio je lep čovek, crne brade, pun duha, pojava koja se penušala uživajući u životu.

Imao je hitar duh i smisao za humor, zbog koga su ga zavoleli njegovi vojnici i seljaci koji su ga zvali Čika Pera. U svojoj crnoj, dobro skrojenoj uniformi i u uvek čistom rublju, delovao je kao impozantan gospodin i vojnik. Njegovo junaštvo postalo je već legendarno."

Nešto pre toga, početkom decembra, Kalabić je svojim preostalim četnicima naredio da se sklone u zemunice da bi se okupili o Đuđevdanu. On Đurđevdan nije dočekao - poginuo je oko 15. januara. Nekoliko četnika je preživelo tu borbu i oni su kasnije svedočili o Kalabićevoj pogibiji. Među preživelima nalazio se i major Milan Stojanović, koji je uskoro emigrirao u SAD. Ovu borbu preživeli su i četnici Božo Božanović i Veljko Kostović. Oni su događaj, među ostalima, ispričali i četniku Mihailu Daniloviću, koji je zarobljen posle mnogo godina. Danilović je odrobijao devet godina i postao sveštenik. Danas živi u Gornjem Milanovcu.

Materijalni dokaz da je Kalabić poginuo, to jest da nije živ pao Ozni u ruke je njegova oficirska torba, koja je slučajno nađena sedamdesetih godina. Domaćin kuće, videvši na šta je naišao dok je prekopavao staru septičku jamu, pozvao je miliciju. Torba je bila skoro trula, dokumenta su bila jedva čitljiva, a fotografije Kalabićeve žene i dece nagrizene, ali ipak se jasno videlo o čemu je reč. Izgleda da u miliciji više niko nije mislio o Krcunovoj lažnoj priči i fotografije su jednostavno odnete u Muzej u Užicu.

Prema tome, kako je zarobljen Draža? U svet je najpre otišlo pismo jednog od očevidaca Dražinog zarobljavanja, majora Miloša Markovića. Marković je leta 1946. uspeo da proturi preko granice jedno pismo, koje je 16. avgusta objavio švajcarski list „Žurnal D'Iverdon". Uredništvo tog lista piše: „Kao što je poznato, Titova vlast nikada do sada nije obelodanila kako je uhvaćen general Mihailović. Prema jednom dokumentu, general Mihailović je bio kidnapovan od strane Titovih partizana. Dokument je napisao Miloš Marković, major pokreta otpora Mihailovića". Marković je pisao:

„Februara meseca 1946. godine, general Mihailović se teško razboleo od tifusa. Bio je sa svojim štabom u okolini mesta Rudo. Jedne noći smo primetili savezničke - engleske avione, koji su bacali letke na kojima je pisalo da dolaze da nam pomognu u oružju i municiji. U jednom paketu našli smo uputstvo kako da pripremimo teren za spuštanje aviona, njegovu signalizaciju, obeležavanje, itd. I stvarno, 13. marta 1946. godine, pojavila su se tri aviona. Mi smo im označili mesto sletanja i videli smo kako iz njih izlaze ljudi u engleskoj oficirskoj uniformi. Pošto su primetili da je general teško oboleo i u vrlo zabrinjavajućem zdravstvenom stanju, predložili su da ga prebace s užom pratnjom u Italiju na lečenje. Pošto se general Mihailović saglasio s predlogom... avioni su uzleteli... Stigle su još dve eskadrile Titovih partizana, koje su počele da bacaju male bombe s bojnim otrovom..."

Borbu koja je usledila preživeo je četnik Radomir Pavlović iz Mojsinja kod Čačka. Detalje je ispričao svom bliskom rođaku Dragoslavu Hadžiću, koji danas živi u Gornjem Milanovcu.

Ovu borbu preživeo je i čuveni četnik Srbobran - Srpko Medenica. Pre nego što je ubijen 1951. godine, svedočio je o tome svojim brojnim jatacima, koji su priču preneli do naših dana.

Bojne otrove tokom „jednog neočekivanog vazdušnog napada" pominje i poljski istoričar Tadek Vitlin, opisujući Dražino zarobljavanje u svojoj knjizi „Komesar". Vitlin navodi da je Ozna u ovoj operaciji imala pomoć i podršku sovjetskog NKVD-a.

Istu priču saznao je i dr Vlastimir A. Stojanović za vreme procesa Draži u Beogradu, kome je prisustvovao kao ataše za štampu francuske ambasade. Priču je potvrdilo još nekoliko osoba, s jedne i druge strane. Vremenom se saznalo da je glavni „engleski oficir" koji je 13. marta odvezao Dražu zapravo jedan od prvih pilota Jata Rođa Milovanović. On se i sam hvalio da je „kidnapovao Dražu". Tokom Drugog svetskog rata, Milovanović je služio u engleskoj avijaciji. Odlično je govorio engleski i mogao je da odglumi ulogu engleskog oficira - što je zapravo i bio.

http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=48077&sectionId=63