Milena Đokić: Želim čin generala

Kada je Milena Đokić (23), iz aleksinačkog sela Donji Adrovac, kada je kao vukovac završila Aleksinačku gimnaziju, planirala je da u Beogradu upiše Filološki fakultet i studira engleski jezik. Na prijemnom je za malo ostala ispod crte, a samim tim i bez besplatnog školovanja, pa je pokušala na Vojnoj akademiji, gde je bez problema dobila indeks. Danas je potporučnik, sa diplomom u koju je zavedena prosečna ocena 8,70, a cilja generalski čin.

Bila je najbolji student na smeru Vazduhoplovno osmatranje i javljanje, zbog čega se 8. septembra, kao jedina dama među kolegama i našla na platou ispred Skupštine Srbije na promociji 133 klase potporučnika VA.

Dok čeka da stečeno znanje pokaže na mestu komandira odeljenja u Komandnoj četi u 126. vojnoj brigadi u Beogradu, u rodnom selu kod roditelja pomaže roditeljima u obavljanju poljskih poslova i spremanja zimnice.

- Učila sam i nisam jurila prosek. Na kraju je ispalo da sam najbolja. Naravno da mojoj sreći nema kraja, pogotovo zbog događaja ispred Skupštine, što mi još uvek deluje pomalo nestvarno - kaže Milena.

Pored porodične tradicije, jer je nastavila očevim stopama, ipak je glavni Milenin motiv što se opredelila za Vojnu Akademiju siguran posao, što je danas vrlo važno. Govori tečno engleski i francuski, a zahvaljujući Akademiji obišla je i nekoliko zemalja.

Presrećni su i njeni roditelji i brat Nenad. Otac Slobodan, potpukovnik u penziji, priznaje da se potajno nadao da će ćerka nastavi njegovim stopama, a sada da će da nadmaši njegov čin. Majka Ljiljana na početku je bila malo rezervisana prema ćerkinonm izboru, ali joj je pružala punu podršku.

- Srce mi je bilo puno kada sam je videla kako kao jedina devojka stoji na bini i prima pištolj iz ruku Ministra odbrane Aleksandra Vučića. Žao mi je samo što zbog bolesti i otac nije mogao da joj uveliča taj događaj - veli presrećna majka.

Na VA se te godine upisalo 33 devojaka, priseća se Milena početka svog vojničkog života. Uspeh u učenju, kao i u drugim oblastima, ovoj skromnoj i vrednoj devojci, već u drugom delu prve godine na Akademiji omogućio je određene privilegije, pa i stalne izlaske u grad, koja je ona ipak retko koristila, već joj je knjiga bila "nerazdvojna drugarica".

- Naravno da je bilo teških i prelomnih trenutaka - ostati ili otići - priča za "Novosti" gospođa potporučnik (tako glasi službeno oslovljavanje) - ali je uvek prevagnulo ono prvo. To se dešavalo samo u prvom polugođu i tada je presudna bila podrška roditelja, a posebno moje najbolje drugarice kadetkinje Milene Petković iz Vranja, i slobodno mogu da kažem, da smo nas dve jedna drugoj bile oslonac da izguramo do kraja.

Dok čeka svoj prvi posao, Milena ponekad, iz šale, postrojava svoje ukućane i izdaje komande šta ko treba da radi. Svi je slušaju bez pogovora, jer ona je njihova gospođa potporučnik, bar zasada, dok ne dogura do generala.