Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Pretraga
cirilica | latinica

Rečnik zaplanjskog govora

rss

14.10.2014.

Oblasti jugoistočne Srbije po mnogo čemu specifične zanimljive su i sa svoga jezika, kojim odstupaju od onih govora koji su u kulturnom razvoju Srba stekli čast da budu osnovica književnog, a potom i standardnog i službenog jezika.

Rečnik zaplanjskog govora

Zbog te zanimljivosti na različitim nivoima: na glasovnom, obličkom, frazeološkom, pa i na onomastičkom i rečničkom nivou ovi govori više od sto godina zauzimaju visoko mesto u srpskoj jezičkoj nauci. Na njihovom opisu nastala je najpoznatija dijalektološka studija „Dijalekti istočne i jugoistočne Srbije“ Aleksandra Belića, objavljena još 1905. godine. Sa ovog područja objavljen je najveći broj dijalektoloških monografija, najviše onomastičkih i onomatoloških radova, a naročit značaj za nauku imaju dijalekatski rečnici sa ovog područja. Njime su pokrivene jezičke oblasti Vranja, Crne Trave, Jablanice, Leskovca, Lužnice, Pirota, Timoka, Crne Reke, Niša.

U tom smislu Zaplanje, suvoplaninska oblast Srbije sa Gadžinom Hanom kao administrativnim središtem, doživelo je da posle obimne polivalentne studije „Zaplanje“ dr Dragoljuba Simonovića, i radovi iz drugih struka, koji nam lično i nisu mnogo poznati, bude opisano u dva nivoa: na jezičkom planu urađena je i objavljena stidija „Govor Zaplanja“, dr Jordane Marković, a na leksičkom kroz „Rečnik zaplanjskog govora“ Vidoja Cvetanovića.

I jedna i druga knjiga, pored niza drugih, kraćih radova, omogućavaju da se bolje upozna čovek Zaplanja, i komplementarne su. Pored konpatibilnog, udruženog cilja i značenja, svaka ima svoje posebno značenje, kao i metodologiju izrade i svrhu postojanja.Zajednička im je prirodna, nacionalna, istorijska, komunikativna i duhovna stvarnost koja ih je stvorila i odnegovala.

Mi koji volimo narodni jezik, i svaki govor u njemu, mislimo da je rečnik prva knjiga narodna. U njoj je, gledano u celini, pohranjeno i sačuvano sve što su čula osetila, što je misao proizvela i što je jezik registrovao. Pojedinačno mogu biti potpuniji i oskudniji, opšti i diferencijalni, tematski ili terminološki, leksički i frazeološki. Oni svedoče obično manje nego što je stvarnost koju reprezentuju, obično dublje nego što se na prvi pogled vidi i čuje, obično trajnije od realija koje imenuju, nadžive svoje stvaraoce, i to ne samo one koji su stručni i tehnički proizvođači, nego i prave govornike koji vekovima osmišljavaju stvarnost pretvarajući je u jezik, pa sve što vide, čuju, osete ili spoznaju imenuju. Dijalekatski rečnik je registar imenovanja nekada žive konkretne stvarnosti, i njihov značaj raste s protokom vremena i s mogućnošću da posluže odgonetanju prošlosti.

Iz njih se čita sve znanje ljudsko, zbog čega im je osnovna svrha kulturološka – ne da nekoga uče govorenju, već da svakom govorenju daju istorijsku i nacionalnu podlogu i ponude oživljavanje zaboravljenog smisla.

Dijalekatski rečnici su jezička slika naroda, na kojoj svako može pronaći zavičajnu boju, kućnu toplinu, maternji govor, ljubavni šapat, često podmuklu ili javnu pretnju, ili sredstvo za odbranu kad je napadnut i druga sredstva iznevere. Možda su zato najuspešniji tvorci dijalekatskih rečnika sentimentalni zavičajci, koji se, ponekad i ne stide da kažu da su rečnik sastavili kao dug zavičaju, sa željom da se ne zaboravi ono što se nekad znalo i poimalo.

Ako je sve što ljudi znaju u jeziku, onda bi poznavanje jezika jednog jedinog čoveka pokazalo šta je to u njegovoj svesti, u njegovom iskustvu, u pojmovima i predstavama što je iza sveta i života ušlo u njegovu svest, i učinilo ga čovekom, svesnim i razumnim bićem. Nažalost, ili na sreću, niko nije uspeo, a ne znamo da li je i pokušao, da iz nečije svesti izvuče, popiše i sortira sve pojmove, sav jezik. Dobro je što su neke zamisli nemoguće, što uvek ostane neki deo tajne kao zaklon od jasnosti, odbrana od stvarnosti.

Ali zato što je svaki čovek narod, i što je narod skup svih ljudi, piscima Rečnika postaviće se mnoga ograničenja, a prvo je da on ne zna niti može znati sve što drugi ljudi znaju. Zato će se sa pojavom Rečnika javiti i ovakve reakcije:

- Vidi, vidi, i ja ovo znam!

- Vidi, vidi, pa on ne zna da postoji i ovo!

- E, ovo što piše nije istina!

- Ovo što je u Rečniku nije baš tako! –

i sve u tom smislu, a sve to može dovesti autora Rečnika do sumornog zaključka da se uzalud radovao, jer njegovo delo nikog nije u potpunosti zadovoljilo.

Tu leka nema, i spremni smo da čitaocima savetujemo: čitajte ono što je čovek napisao, a ne ono što vi mislite da je trebalo da napiše; dobro je što vi nešto bolje znate od pisca Rečnika, ali Rečnik je tu da ono što znate potvrdite, ono gde ste bili u nedoumici – pojasnite, a ono što niste znali – saznate.

Ako se svakom tuđem poslu, pa i Rečniku, priđe dobronamerno i čista srca, videće se mnoge pojedinosti koje sami možda i ne primećujemo.

I odmah novi zaključak: teško da ima rečnika gde je nešto potpuno nepoznato. Ako se tako nešto desi, koja je garancija da ono pripada narodu, a taj narod to ne zna, da to nije nečija slučajna ili namerna izmišljotina. Ne očekujte da rečnik vašega govora donese samo ono što niste znali, već da potvrdi ono što ste znali, ali ne u potpunosti i ne sistematizovano kako se to u rečnicima radi. Zato su dijalekatski rečnici potvrda onog što je intelektualna svojina ljudi jednoga kraja, i što se delom podudara sa svim što znaju i ljudi drugih krajeva, a delom ono za što možda u drugom kraju postoje drugačiji oblici, iskazani drugačijim glasovima i što možda isti oblici nešto drugo znače (orati, vrevi).

Gospodin Cvetanović, kako sam kaže na kraju knjige, počeo je da piše posle 57 godine života. To se može shvatiti da je u literaturu ušao sa punim životnim iskustvom, ali i s pomislima zašto je tako dugo oklevao. Ipak je uradio 4 – 5 knjiga, i sve one imaju zavičajnu tematiku. Pomišljamo, da su mu onda i ciljevi time određeni – da svoj zavičaj, svoje minulo vreme pretvori u knjigu, u zapis. Tako se, posle opisa života i običaja sela, hodopisa po Zaplanju, i putopisa po svakidašnjici, došlo i do ideje o rečniku zavičajnog govora. Rečnik je, kako verujemo, nastao na osnovu sećanja. To je i dobro i loše. Dobro je jer je autor prvi i najodgovorniji svedok onoga što piše, a nije dobro jer je svačije pojedinačno iskustvo samo deo opšteg iskustva kolektiva kao celine. Nismo sigurni da li je sve tačno popamtio i objasnio, pa istinitost i verodostojnost „Rečnika“ ostaje na njegovoj odgovornosti. Sada se rečnici drugačije rade – sa uputstvima, propozicijama, upitnicima, na osnovu modela, na osnovu sveobuhvatnosti govorne teme i upoređivanja sa sličnim ostvarenjima drugih autora. Imam utisak da je naš autor radio samoniklo, po sopstvenom daru i iskustvu, o sopstvenom trošku, u slobodnom vremenu.

Čak i da smo u pravu u ovome što rekosmo, ova knjiga ima svoje vrednosti, jer na način kako se to radi u dijalekatskim rečnicima donosi reči lokalnog govora, „sa makar jednom lokalnom odlikom“.

Na fonetskom planu, dakle sa glasovnim odstupanjem od književnog standarda javiće se reči: a j d e, a j d u k, a j k a; b o d lj i k a s, b o m b a s; v i t e l, v l a š a; d i v j i, d l a b i, đ a v o l; dz v e z d a, dz v o n c e, dz i v a i druge – na hiljade.

Reči sa obličkim odstupanjem, građene na način kako je to u Zaplanju, a nije u centralnim govorima: ž i v e j e, ž i v u j u, ž m i č k i, z a b e l e j e, z a b r a lj a, k r a d o v, k r p e lj, o d a v a s e, o d v u g n u t, p r e l i t a i sl.

U leksičke zanimljivosti, a to znači da se umesto jedne reči u književnom jeziku ovde javlja druga sa istim značenjem, mogle bi se izdvojiti reči: zadušina – zapara, klombrca – klokoće, masuresta – sisata, nedagavko – bolešljiv, ošužbi – mahune oslobodi zrna, svetlac – prema svitac, sersen – otresit, pametan, selgija – ćeremidžijska alatka, sidžimka – uže, skrčav – škrt, smeška – šala, utorožen – umazan, zaprljan, ciba – pije, čorogledes – razrok itd.

Ovaj Rečnik ostaće poznat i po tome što u vrlo visokom procentu donosi reči inače poznate ali sa deformisanim likom, nekad skoro do prepoznatljivosti. One su rezultat mnogih glasovnih promena, prilagođavanja, ujednačavanja ili razjednjačavanja u sintagmatskim spojevima.

Da to pokažemo na nekom primeru.

Kad autor u rečnik unese reč „ce“, onda se zaista ne radi o nekoj izvornoj reči od glasovnog kompleksa c + e niti je moguće da se ona svrsta u postojeće klase reči, ali je jasno da je to rezultat prekomponovanja glagolsko-zameničke konstrukcije će se, izvornije hoće se, pa onda: ćse > ce. Posle toga lako je baratati gotovim konstruktom: c e v i d i m o, n e c e v i d i m o! itd.

Ili, kad čitalac pronađe reč o c a g, uzalud će lomatati glavu da traži duboku etimologiju ako ne shvati da je i ovo spojenica od + sag, pa onda o t s a g, a tu već nastupa spoj ts u c, kao i u o c a v t i, o c e k, o c k o k, o c m e (od sme-h, od smejanja), i tako 25 reči čija je dijalekatska osobenost da su dobile oblik na osnovu jednačenja po zvučnosti „d“ iz prethodne i „s“ iz potonje reči, poput o c i p a, nastalo od + sipa. Iako iz rečnika ne mora da se čita i gramatika, ipak ovakvi slučajevi ukazuju da je rečnički predstavljen govor sklon spajanju predloga s rečju koja ga prati, i da se u govoru vrši jasna i radikalna pojava jednačenja po zvučnosti, kao i u rečima tipa: o č i t a, o ć u t i, što može vući na nove reperkusije. Recimo: izjednači se isti oblik za dva značenja: očita (akcent na „o“) mu molitvu i: očita (akcent na „i“) pa se otide igra.“ Ili: Ne može da oćuti (akcent na „i“) – može se shvatiti kao „ne može da oćuti, ne može se suzdržati da ne progovori“, ali izgovor :“Oćuti se“ (akcent na „u“), koji znamo za pirotski govor znači naredbu „Ućuti se!“. Tu se već vidi da je jedno „o“ pobrkalo dve reči različite po poreklu, jer se „od“ pred „ćuti se“ izjednačilo sa onim „o“ koje imamo u rečima poput: o m i s e, o b r i š i s e, o m e s i, o d a d i s e pa eto, u Pirotu i – o ć u t i s e!

Zbog ovakvih upoređenja ravnih nekim intelektualnim ekshibicijama, dijalekatski rečnici kao svedoci narodnog, živog, nenormiranog i nesputanog govora nenadoknadivi su izvori nedoumica, ali i zadovoljstva otkrivanja u nečemu što je toliko suptilno koliko je zamršeno, pa ko može neka uživa!

Razume se, ni u jednom ljudskom poduhvatu pa ni u ovom Cvetanovićevom nije sve idealno. Našla bi se i po neka zamerka na zanatskoj strani leksikografske obrade, na obuhvatu leksike, na planu semantike... Iako se ovakvi poslovi godinama rade, na kraju se vidi da je neka falinka došla upravo iz žurbe, iz silne želje da se vidi kraj! Čini se da ni procedura nije izvedena do kraja. . Ja jesam dao svoje mišljenje, ali ono je bilo ipak površno. Valjalo je da se recenzija poveri znalcima zaplanjskog govora koji bi bili nepristrasni, pa da sve još jednom pregledaju i provere. Eventualne zamerke padaju na teret autora, ali ni recenzenti, ni izdavač ne mogu biti nedužni. Ipak treba imati u vidu da je ovaj rečnik delo zaljubljenog pojedinca koji jezičku materiju želi da zabeleži i sačuva od zaborava, a onima kojima se Rečnik nudi, a to su naučnici i zavičajci, lako će se u odgonetanju snaći.

Prvi sledeći korak između nas i Cvetanovićevog „Rečnika zaplanjskog govora“ jeste – otvoriti ga pa videti šta to u njemu, o nama – piše. I ako nas obraduje i ako nas rastuži – uspeo je.

Autoru i izdavaču svaka čast i poštovanje, a vama hvala na pažnji i strpljenju.

Prof. dr Nedeljko Bogdanović

(Reč na promociji „Rečnika zaplanjskog govora“ Vidoja Cvetanovića, Gadžin Han 19. 9. 2014.g.)

Komentara: 0


# Vidoje Cvetanović Zaplanje Nedeljko Bogdanović Gadžin Han
@



 

[ Dodaj komentar ]