Kad fazani polete

Ja ovo izletište pamtim po prvim izletima u osnovnoj školi. Obično bi do fazanerije išli sa učiteljicom, sa kojom smo uživali i našoj prvoj pešačkoj avanturi.

Tada sam baš na toj famoznoj fazaneriji upoznao i moju prvu ljubav, ljubav za ceo život. Njeno ime se zove PRIRODA.

Kada sam bio u starijim razredima osnovne škole ovde se održavao školski jesenji i prolećni kros na stazama koji su obeležavali naši nastavnici, koji su se u svakom pogledu razlikovali od današnjih kolega.

Posle nezaboravnih kros trka, neki bi igrali fudbalicu na livadi, neki bi igrali žmurke, jurke, neko brao poljsko cveće ili uživao u cvrkutima ptica, šumu vetra ili plavetnilu neba.

Oni najhrabriji među nama voleli su da krišom prošetaju do obližnjih vikendica ili (nedaj bože!) crkve Sveta Trojica, uprkos zabrani pojedinih nastavnika zadojenih komunističkim shvatanjima protiv verskih zakona.

Kada sam porastao ovde sam uživao u izviđačkim akcijama, naučio prva veštarstva i uveče uživao u logorskoj vatri uz zvuke gitara. Prolazile su godine, a naša oaza prirode nevina i nedužna evo je i danas na istom mestu, stoji taknuta odnosno netaknuta.

Kao da je neko pljunuo u lice. Za nebrigu o prirodi zna se koje kriv, a ona nas i danas prihvata onakvi kakvi stvarno jesmo.

Od jednog prostog planinskog čoveka sam skoro čuo reči "kad te niko ne razume, zagrljaj majke prirode te vraća sebi samom".

Oni koji me dobro poznaju mogu od mene da očekuju doživotnu borbu za prirodne lepote, pogotovo za lokalne prioritete.

Molim vas, ostanimo budni.

Nastavak sledi...