Кад фазани полете

Ја ово излетиште памтим по првим излетима у основној школи. Обично би до фазанерије ишли са учитељицом, са којом смо уживали и нашој првој пешачкој авантури.

Тада сам баш на тој фамозној фазанерији упознао и моју прву љубав, љубав за цео живот. Њено име се зове ПРИРОДА.

Када сам био у старијим разредима основне школе овде се одржавао школски јесењи и пролећни крос на стазама који су обележавали наши наставници, који су се у сваком погледу разликовали од данашњих колега.

После незаборавних крос трка, неки би играли фудбалицу на ливади, неки би играли жмурке, јурке, неко брао пољско цвеће или уживао у цвркутима птица, шуму ветра или плаветнилу неба.

Они најхрабрији међу нама волели су да кришом прошетају до оближњих викендица или (недај боже!) цркве Света Тројица, упркос забрани појединих наставника задојених комунистичким схватањима против верских закона.

Када сам порастао овде сам уживао у извиђачким акцијама, научио прва вештарства и увече уживао у логорској ватри уз звуке гитара. Пролазиле су године, а наша оаза природе невина и недужна ево је и данас на истом месту, стоји такнута односно нетакнута.

Као да је неко пљунуо у лице. За небригу о природи зна се које крив, а она нас и данас прихвата онакви какви стварно јесмо.

Од једног простог планинског човека сам скоро чуо речи "кад те нико не разуме, загрљај мајке природе те враћа себи самом".

Они који ме добро познају могу од мене да очекују доживотну борбу за природне лепоте, поготово за локалне приоритете.

Молим вас, останимо будни.

Наставак следи...