Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Search
cirilica | latinica

Aplauzi za Tutubana! (svi mi iz Ljupče Nikolića)

rss

27.02.2021. Saša Gidra Marković

- Ej tutubane šta radiš to? Trideset i pet godina mi odzvanjaju ove reči moga nastavnika matematike iz osnovne škole, Kneževića. Stalno mi je pred očima zelena tabla i malo parče krede koje je obično završavalo na vrhu moje glave i uz blage udarce glavom od tablu nadovezala bi se čuvena rečenica: "Aleksandre muko moja, tutubane nad tutubanima"- unevorziše se poznati brkovi.

Aplauzi za Tutubana! (svi mi iz Ljupče Nikolića)

Priznajem, bio sam pravi genije da od ranog detinjstva dobijem zasluženu "vaspitnu porciju". 

Počelo je još od nižih razreda, kada mi je učiteljica Bratislava sa zadovoljstvom nekoliko puta podelila "aplauze", posle mojih ispada na priredbi "Danas kada postajem pionir", nakon nestašluka u prirodnoj školi u Lipovcu ili zbog igranja fubala posle časova. 

Istim tempom sam nastavio i u višim razredima. Bio sam omiljena mušterija mog razrednog starešine Dragoslava Stevanovića - Saneta.  Oštri udarci tupih ključeva od glavu umeli su u sekundi da zabole, ali već sledećeg trena bili su svima smešni, sasvim normalni i pravedno zarađeni.

Moje antitalenstvo u učenju engleskog jezika, takođe sam znao debelo  da naplatim. Čuveni kazneni prutić, nastavnika Catića, poznat kao "Nemirko", prosto me je obožavao, a "packe" koje sam od njega dobijao zbog slabih ocena bile su mi kao "dobar dan".

Kažem vam, bio sam od malena talenat da dobijam "aplauze" i to one dugačke i jake od strane svojih nastavnika.

Najviše u sećanju su mi ostali aplauzi kada sam sa školskim saborcima uspevao da prekinem partiju šaha naših nastavnika opšte-tehničkog obrazovanja Vlade Mikića i Bore Kocića. Dok oni razmišljaju o potezima, nas 64 piuna u dva odelenja ludujemo po učionicama, a onda nastavnik uđe na prepad u učionicu i koje nije na svom mestu sledi mu iz momenta "šah - Mat" pozicija. Igra je tog trenutka završena.

Kada nisam umeo "šljapavice" zaradim na svestan način, onda sam morao nesvesno da ih zaslužim. Odeš na veliki odmor, neko ti uvali žvakaću gumu, zaboraviš da je pljuneš i onda odeš na čas muzičkog vaspitanja. Iz gluposti je naduvaš, pa pukneš balon na času i onda ti iz momenta pukne "tikva" od udarca frulicom po glavi, žvaka ti završi u kosi i nastavnik Mile Pešić te pošalje na vanredno šišanje.

Naravno bilo je i onih nastavnika koji nam nisu delili vaspitne "čestitke". 

Sećam se uvek staloženog nastavnika "Batule", kada se napravio "nem", posle njegovog "apćiha", iz prve klupe u dvoglasu čuo povratnu reč svojih đaka "liz guz". 

Isto tako se sećam kada je nastavnik Dragoljub iz istorije, "provalio" da niko nije spreman da odgovara za ocenu, zbog pismenog iz matematike i kao kaznenu meru nam je odredio da čitav čas razmišljamo o "kamenom dobu".

U to vreme mladi i poletni geografičar Berislav, nas je učio da volimo "majku" prirodu, a onaj koji nije bio zadovoljan ocenom morao bi vikendom na dopunsku nastavu po okolnim proplancima i uz poučnu šetnju popravi ocenu.

Elem, bila su to neka divna vremena, kraj veselih osamdesetih. Nezaboravna vremena kada su "vaške" bile normalna pojava, kada nije bilo ljudskih gnjida. 

Kada se zvonilo ručno, a ne digitalno. Koje sanjao da će klinci danas da sede sami u klupi i mesto đačke torbe (Mirko i Slavko), nose masku i antibakterijska sredstva.

I tada su igrali Zvezda i Milano, mi smo slušali radio prenos na času biologije, a nastavnica Ivanka uporno je predavala lekciju čitavo jedno poluvreme uz neprestane povike iz tranzistora "Magla, Piksi, Dejo, Van basten, Gulit, Rajkard, Magla".

Vaspitne mere, ipak nisu bile dovoljne i nisu dale željene rezultate. Glava od tablu i ključevi po glavi naučili su me da ipak razmišljam svojom glavom. 

Da je prut "nemirko" radio više možda bi danas imao neko znanje preko potrebnog engleskog jezika. 

Za šamare zarađene u OTO kabinetu neko bi danas bio u zatvoru, a tada su ih moji roditelji slučaj propratili rečenicom  "Ako te izlupao, nije za džabe, zaslužio si sigurno".

Lekciju o žvakaćoj gumi i "Liz guzu" i danas nisam savladao, jer one i danas ne izlaze iz mojih usta. 

Izgleda da nisam nikad ni prestao da razmišljam o "kamenom dobu".

Majka priroda mi je jedina ostala verna druga i ona me jedina ne tera da se maskiram.

Epitet "Tutubana" sa ponosom i danas nosim, samo što više nisam ničija muka.

A da, čokoladicu "kolumbo" do danas još niko nije pronašao! Knjigu u biblioteci sam na vreme vratio.

PS

Tutuban: osoba uskih pogleda na svet, svojom kreativnom glupošću ti može ulepšati dan i nasmejati do suza, a nekad dovesti do nervnog sloma. 

Ovaj članak posvećujem mojim školskim drugovima odelenju V-1, generacija 1975. godišta i svim bivšim i sadašnjim đacima i nastavnicima OŠ "Ljupče Nikolić".


# Ljupče Nikolić OŠ Saša Marković Gidra
@



 



Budite obavešteni

Dozvoljavam da mi ovaj portal dostavlja obaveštenja o najnovijim vestima