Koliko košta tromesečno odlaganje formiranja vlade

«U prvom kvartalu ove godine u Srbiju se slilo samo 330 miliona dolara direktnih stranih investicija od čega je 190 miliona dolara bila dokapitalizacija Banke Inteza u Panonsku banku. Očigledno je dakle, da novi investitori zaobilaze Srbiju zbog toga što nema vladu. Jedino su oni koji su već ušli na naše tržište spremni da ulože neki novi kapital kako bi osigurali svoje ranije investicije. Ako se ovako nastavi, efekat političke i institucionalne krize osećaće se tokom cele ove godine.» Ovako je na pitanje koliko je novca Srbija izgubila samo zbog slabog priliva direktnih stranih investicija odgovorio doskora prvi čovek srpskih javnih finansija Mlađan Dinkić.I predsednik Privredne komore Srbije Slobodan Milosavljević tvrdi da je brzo formiranje nove vlade neophodno za povlačenje stranih investicija. On pri tom dodaje i da formiranje nove vlade mora da podrazumeva obavljanje «neodložnih poslova kako bi bio stvoren odgovarajući ambijent u kome bi strani investitori znali sa kim pregovaraju» navodeći kao primer najavljene razgovore između Dženeral motorsa i Zastave o montaži tri do pet hiljada automobila marke «opel» u pogonima kragujevačke fabrike.

KO ĐE PLATITI CEH
Mnogi ekonomisti se, međutim, neće složiti sa stavom predsednika Privredne komore Srbije da je problem to što strani investitori nemaju s kim da pregovaraju. Oni podsećaju da se tehnička vlada, kada to želi, ponaša kao institucija od integriteta i potpisuje važne ugovore (o koncesiji za autoput Horgoš-Požega ili prodaji Borskog basena rumunskom Kupromu). Problem je, smatraju analitičari u tome što ta vlada, onim što čini ili ne čini, zapravo stvara ambijent koji je sve manje privlačan stranim investitorima. Ekonomisti upozoravaju da prevelika javna potrošnja uslovljava takva kretanja na finansijskom tržištu koja teraju investitore. Osim toga, ovakav rast (nerazrađenih) plata, ne samo da podiže troškove poslodavaca već vodi ka povećanju deficita tekućeg računa što zemlju gura u sve lošiju poziciji na međunarodnom tržištu bilo da je reč o (ne)mogućnosti prodaje naših proizvoda, ili jeftinijeg zaduživanja, ili o problemu u otplati dosadašnjeg duga. Zbog svega toga neke druge destinacije su mnogo privlačnije za ulaganje od naše mada numerički teško iskazati koliko sve to zapravo može da košta Srbiju, kao što niko nije tačno utvrdio koliko košta prekid pregovora sa EU o pridruživanju i asocijaciji. Ako manje više svi, osim stranaka odlazeće vlade, tvrde da je Uredba o privremenom finanisranju države neustavna kako zbog načina na koji je doneta, tako i zbog toga što prekoračuje neke zakonom predviđene limite trošenja državnih para, dovoljno je videti koliki su samo i neki pojedinačni gubici, pa zaključiti da će ceh koji se plaća političkoj nezrelosti partija demokratskog bloka biti ogroman. Iako je Srbija lane ostvarila rekord od 4,5 milijardi evra direktnih stranih investicija, to je gotovo duplo manja od kapitala koji je ušao u Bugarsku. Susedna Mađarska danas ima četiri puta veći BDP od nas a kako je nedavno procenio guverner NBS Radovan Jelašić, «sa stopom od četiri do pet odsto rasta biće nam potrebno bar nekoliko desetina godina da je sustignemo». Pri tom, Mađarska neće nazadovati nego napredovati a Srbija ne samo da nema šansu da dostigne rast od najmanje sedam odsto što je do pre godinu dana isticano kao minimum zahteva, nego je pitanje može li biti ponovljena i prošlogodišnja stopa rasta od 5,2 odsto. Ako se tako nešto dogodi, a mnogi tvrde da je ova godina ekonomski izgubljena, da li se taj efekat može meriti samo prostim umanjenjem onoga što će na kraju godine biti izračunato kao naš bruto proizvod? Neki stručnjaci, naročito oni liberalniji, cinično će reći da kakva nam je država bolje je da što duže nemamo vladu jer će bar onaj deo privrede koji je u privatnom vlasništvu moći neometano da radi. No, naravno da stvari ne stoje baš tako. Svaki neusklađeni korak fiskalne i monetarne politike plaćaju svi, od građana do privrede, bez obzira na njenu vlasničku strukturu. Čak je privatnom sektoru i teže jer ne može kao državna i društvana preduzeća da računa na razne benificije. Prošlogodišnji ceh raskalašnog ponašanja države već je platila NBS minusom u svom bilansu, koji će se povećavati u ovoj godini i pitanje je dana kada će ona taj račun isporučiti budžetu Srbije," upozorava Stojan Stamenković, urednik Makorekonomskih analiza i trendova.
Manjak u kasi 3,5 milijardi dinara
Ukoliko bi u potpunosti bio ostvaren plan koji je tehnička vlada sačinila produžujući uredbu o privremenom finansiranju, na kraju juna bi u državnoj kasi mogao da se pojavi manjak od 3,5 milijardi dinara. Prema procenama Vlade Srbije za šest meseci biće ostvaren višak od 20,9 milijardi dinara. Uprkos takvim konstatacijama samo deset dana nakon donošnja uredbe ministar Milan Parivodić tvrdi da će «budžet u junu biti u kolapsu jer su obaveze države veće nego protekle godine».
No, to nije jedini ceh koji se plaća zbog neadekvatno vođene politike. Ukoliko bi se hipotetički zamislilo da poslovne banke, koje su mahom u rukama stranog kapitala, odluče da prestanu da posluju u Srbiji treba znati da su njihova potraživanja od NBS na kraju 2006. godine dostigla 468 milijardi dinara, što je nešto manje od osam milijardi dolara što znači da bi za toliko bile smanjene devizne rezerve NBS. Uz trošenje državnih depozita, a oni su trenutno bar kako tvrdi Dinkić 1,1 milijarda evra, devizne rezerve NBS bi bile svedene na samo dve milijarde dolara. To je iznos koji je u odnosu na trenutnih 11,7 milijardi dolara gotovo šest puta manji i Srbija bi tada bila u stanju da pokrije manje od dvomesečnog uvoza što je znak ozbiljne krize.

VIRTUELNA SLIKA STVARNOSTI
Naravno, situacija nije tako dramatična da bi svi u istom momentu odlučili da povuku svoj kapital iz Srbije. Ali nije ni preterano optimistička kakav utisak pokušava da stvori bivši ministar finansija Mlađan Dinkić tvrdeći da devizne rezerve budžeta od 1,1 milijarde evra uz rezerve NBS omogućavaju da se održi postignuta makroekonomska stabilnost u zemlji, u narednih godinu dana, odnosno 15 meseci. Ali je, ipak, priznao da to ne treba nikoga da uljuljkuje podsetivši na vreme Ante Markovića kada su se takoreći preko noći istopile devizne rezerve od oko 10 milijardi dolara. Ceh onoga što je na privrednom planu usledilo, plaćamo i dan danas makar time što mnogi prikazani rezultati od 2000. godine zbog toga mnogo impresivnije izgledaju na papiru nego u stvarnosti.
A još kada se neko tim podacima namerno «igra» želeći da period svoje vlasti prikaže lepšim nego što to zaista jeste, onda virtuelna slika u kojoj živimo postaje još izraženija. Zato priče u vezi s tim da li je Srbija u plusu ili minusu kada su državne finansije u pitanju, nije samo pitanje za matematičare ili predmet rasprave analitičara. Zaista neumesno zvuči kada se manjak u državnoj kasi pokušava prikazati kao višak iako je, osim poreskih prihoda potrošeno i 600 miliona evra od privatizacije Mobi 63. Još neumesnije izgleda pokušaj Mlađana Dinkića da sve to prikaže kao posledicu "nekonzistenstnosti MMF koji je želeći da sebe prikaže uspešnim prilikom zaključenja trogodišnjeg finansijskog sporazuma sa Srbijom tolerisao 2005. knjiženje prihoda od prve licence za kazino a sada neće tako da postupa kada mi knjižimo prihod od druge i treće licence za mobilnu telefoniju, ili što otplatu glavnice duga prema stranim kreditorima beleži ispod a otplatu unutrašnjeg duga iznad budžetske crte». Taj manjak u državnoj kasi nije stvar hira u obračunu nego realnosti u ponašanju države prema novcu njenih obveznika. U svakoj zdravoj privredi takav deficit znači ili smanjenje državnih rashoda ili povećanje poreskih nameta. Kako naša privreda teško može da podnese povećanje izdataka, jedino rešenje je kresanje rashoda. No, ne samo da to nije učinjeno od 2004. godine nego je državna uprava povećana, plate državnih činovnika i zaposlenih u javnim preduzećima značajno podignute čak i iznad rasta produktivnosti i zakonom utvrđenih limita, a u restrukturianje javnih preduzeća ne samo što se nije ni dirnulo, nego društvene firme koje godinama primaju subvencije traže, preteći štrajkovima, još više iz budžeta. To što je država bila nešto restriktivnija ove godine kroz privremeno finansiranje pa je u prvom kvartalu za subvencije izdvojila milijardu dinara manje nego što je to bilo lane u prva tri meseca, ne znači da je protiv subvencija. Zanimljivo je, recimo, da je za poljoprivredu planirano duplo manje od prošlogodišnje polovine budžeta a za železnicu gotovo milijardu više nego lane do kraja juna. To samo potvrđuje da je novoj vladi ostavljeno da rešava suštinske strukturne probleme koji će se u međuvremenu umnožiti. Kolika će cena na kraju biti teško da će iko izračunati. Sigurno je, međutim, da se oni koji su doprineli da se cena nepostojanja konzistentne ekonomske politike plaća, neće osećati odgovornim zbog toga. Baš kao što ni oni pre njih nisu nikada priznali da su u vođenju politike grešili i da smo zato tu gde jesmo, na repu tranzicije u Evropi.

Cilj i cena
- Obaranjem stope inflacije u 2006. godini na evropski prihvatljiv nivo Narodna banka Srbije je postigla cilj. Cena koju je centralna banka platila iznosi 155 miliona evra u prošloj godini uz verovatni visok porast i u ovoj godini. Cenu koju je platila privreda saznaćemo iz završnih računa za prošlu godinu. U februaru ove godine stok repo hartija NBS iznosio je 164,7 milijardi dinara. Prosečna kamatna stopa na repo hartije bila je nešto iznad jedan odsto na mesečnom nivou, što znači da je prihod koji su od od repo hartija ostvarile psolovne banke premašio 1,6 milijardi dinara (oko 20 miliona evra). Ukoliko pretpostavimo da će se na nivou cele godine zadržati troškovi NBS na repo hartije iz februara dolazimo do sume od oko 240 miliona evra što je gotovo identično godišnjoj obavezi republičkog budžeta za isplatu duga na osnovu stare devizne štednje, tvrdi Miroslav Zdravković, saradnik MAT.

http://www.danas.co.yu/20070416/biznis3.html