Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Дон Кихот са ликом жене

rss

02.06.2011.

Прво самостално издање алексиначке песникиње

Дон Кихот са ликом жене
ПАРТ 1

Хеј,Ти...
Јесте, истина је да себи можемо помоћи
најбоље и највише.
Желимо да сиђемо са рингишпила
а вртимо се у круг изнова и изнова...

И коњићи губе драж
када се ништа не мења.

Стално исте слике пред очима, исти слајдови, исти ликови,
предели исти вековима а ми угушени непрекинутим низом дана,
истих, од свитања до сумрака.

Направити корак ван себе, најтеже је.

Изаћи из својих груди па удахнути ваздух слободе
без стега овоземаљског тела,
изаћи ван себе а себе пронаћи
у безграничном пространству свемира.

Ходати млечним путем и наставити и када се пут прекине а почне
непознато пространство,
треба знати, умети и хтети.

Прате нас навике, гуше нас стеге пристојности,
желимо се променити
а спречавају нас наметнуте моралне норме,
желимо вриснути, бити другачији у маси истих ликова
а не дају нам вековне забране и правила.

Имам ти још пуно тога причати,
пун ми је кофер конфузних шапутања.

Дозволи ми да ти отворим душу,
жељна сам искреног разговора.

До следећег писма,
воли те Марија...

* * *

Марија Михајловић Давидовић је песникиња која се годинама представља читалачкој публици путем електронских медија и разних песничких сусрета и дружења. .Члан је књижевног клуба ''Велимир Рајић'' из Алексинца. Удата је и мајка двоје деце, сина Уроша и ћерке Теодоре. Живи и ствара у Алексинцу.

Ово је њена прва самостална збирка, циклус песама, својеврсно прозно -поетско изражавање путем писама ,дневник који је писала за себе и своју душу, али и који је пронашао свој пут до срца читалаца,управо путем електорнских медија. Сада је овај циклус коначно угледао светлост дана и у штампаном издању.

Припрема и својеврстан дуо зборник са својом рођеном сестром Марином Живковић, под називом ''Зашто је Адам појео јабуку''.

Смисао њеног постојања су њена деца и песме у којима до сржи открива себе ,као жену донкихотовских особина,жену која се свакодневно бори са предрасудама патријархалног друштва у којем живи ,жену којој је вентил душе писање а циљ у животу мир и спокојство исте те немирне, уметничке душе.


ПАРТ 2

Нисам ти пуно причала о себи.

Не умем а да не улепшам неке делове
а према теби морам бити искрена,
кад већ не могу бити искрена са собом.

Покушаћу да све кажем без фарбања у ружичасто,
без додатних падежа,без улепшавања.

Можда нећеш разумети моју потребу
да оголим себе,
да покажем оно најгоре у мени
без страха да ћеш отићи,
окренути ми леђа,као остали што су.

Знаш ли да су моје песме само бег од мене саме?

Јеси ли покушао некад да заборавиш неке дане
или да останеш у кревету,
прекривене главе,
безвољан,уморан од истоветних ,у недоглед отегнутих секунди?

Пробала сам да се,сама изборим са својим боловима,
да огромном четком префарбам сећања,
да исцртам,на зидовима своје собе,
сунце и цвеће и птице
али остајем заробљена у дану мрмота,
свакога дана исте сене ме прате,
исти гласови шапућу суицидне речи.

Затварам уши,не желим да слушам
али ту су,у мојој глави
и не могу да побегнем од њих
и више не знам чије су то речи.

Јесам ли их умислила или неко,заиста,држи конце у својим рукама
а ја,као марионета,
слушам наређења,без противљења?

Покушај да разумеш моју потребу
да ти,као на златном пладњу,поклоним себе.

Морам припадати некоме.

Доста је бежања,доста је лутања.

Ја само тражим мало твог времена,
да ме прочиташ.

Клупко истине је почело да се одмотава.

До следећег писма,
воли те Марија


ПАРТ 3

Морам да те питам...

Имам ли разлога да тражим своје место
под овим небеским сводом?

Где год да кренем,подмећу ногу,
лактају се и понижавају дугачије од себе,
беспотребно се бусају у груди
они који величају мржњу и ратове и крв ,
цртају границе,стављају у окове,
носе ордење јер су убијали,
крвавим рукама машу окупљеним масама,
хипнотисане овце траже пастира.

Не питај ме зашто баш теби ово пишем.

Последњих година осећам сигурност једино
међу ова четири зида.

Као жена соко штитим своје гнездо,свој пород
и за сада успешно одолевам нападима од споља.

Хоћеш ли бити ту за мене
и када моји птићи излете из гнезда,
када рашире крила и одлете,
тражећи нове пределе,
жељни нових даљина?

Питам се,
да ли ћеш успети да изговориш речи ,
хоћеш ли знати да утешиш мене,
очајну и уплашену од долазећих година.

Успевала сам некако, до сада,
да се изборим са мржњом у људским очима,
игнорисала сам палацања злих језила,
затварала сам уши када су позивали на линч
људе другачијих хтења,жеља и надања.

Плаше ме, знаш ли то,
плаше ме сва та страдања,
кроз снове ми промичу масакрирана тела
и чујем вапаје и врискове жена.

Дај ми свој длан,да се скупим на њему,
као промрзло пиле да се стиснем
уз свог сокола.

Буди уз мене до краја времена.

До следећег писма, воли те Марија.


Више информација о начину на који можете доћи до књиге: www.aleksinac.net/oglasi/pisma-don-kihot-sa-likom-zene.html


# Велимир Рајић
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима