Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Срби су погодно тле за стварање митова, најновији случај Благоја Јововића то потврђује

rss

12.08.2020. Влатко Секуловић

Случај извесног Благоја Јововића, који од анонимуса постаје "херој", те добија улицу у Београду, типичан је пример стварања митова од стране националиста.

Срби су погодно тле за стварање митова, најновији случај Благоја Јововића то потврђује

Наиме, као што је већ више пута у јавности указано, не постоје историјски релевантни докази да је ова особа извршила атентат на Павелића, поглавника НДХ, 1957. године.

Читава интерпретација овог наводног „догађаја“ је заснована на казивању самог Јововића које је овај изнео Ристу Радовићу, алијас Амфилохију, 1998. године, у освит одсудног сукоба око Косова.

Дакле, Јововић, који је према сопственом казивању наводно прво био партизан, а потом четник у јединицама Баје Станишића, наводно је пуцао на Павелића, те је овај, према разради овог исказа, после две године умро од последица атентата.

Пошто не постоје никакви материјални докази о овом делу, српски националисти су прибегли „учвршћивању“ ове приче, тако што је управо за катализатора изабрано свештено лице, и то још владика, како би се добило на уверљивости макар код верника, јер су „склонији“ да прихвате сваку изговорену реч од стране свештеника као „истину“, без обзира да ли је чињенично поткрепљена или не.

Ипак ни то није било довољно да би причу учинило убедљивом, те се онда појављује још један сведок, извесна Милена Гаћеша, опет наводно некадашња чланица ЈВуО, која тврди да је управо она организовала атентат чак и прибавила пиштољ, узевши мужевљев, иако Јововић опет у свом исказу каже да је пиштољ његов.

Међутим, ни то није довољно, јер нема доказа ни за једну тврдњу коју је ова жена у поодмаклим годинама изнела у интервјуу једном београдском недељнику, прочетничке оријентације. Свесни да је целокупна прича око Јововића на веома климавим ногама чак и у широј јавности, а да у научној нема никакву подршку, осим код идеолошких поклоника четничког наратива, српски националисти објављују „крунски доказ“.

Ни мање ни више него Василије Крестић, један од главних идеолога новог националног програма и стварања Велике Србије уместо Југославије, једини живи аутор памфлета познатог под називом „Меморандум САНУ“, извлачи кец из рукава.

Документ из Архива САНУ, обзнањује Крестић, који „доказује“ да је Јововић наводно извршио атентат на Павелића.

Таман кад смо помислили да се ради о неком форензичком извештају надлежне полицијске управе у Аргентини или званичном акту здравствене установе у ком се наводи ко је примљен у болницу, због каквих рана, како су нанете предметне ране, како су саниране ране, која је дијагноза па самим тим и терапија, појављује се опет исказ једног лица, тзв. „аутентично тумачење“.

Према Крестићу извесни Борисављевић му је испричао своја сазнања о том наводном атентату, а Крестић га убедио да то и напише, па тај папир похранио у Архиви САНУ, чиме овај папир добија статус „документа историјског значаја“.

Крестић, пошто и даље мора да „учврсти“ неуверљиву причу, проглашава Борисављевића за главног човека југословенских тајних служби који је имао поуздане податке о наводном атентату.

Када се размакну сви крестићевски „учвршћујући“ аргументи, може се закључити следеће: исказ Крестића садржи само његове тврдње о интерпретацији наводног догађаја на основу онога што му је рекао и написао Борисављевић, а који је наводно записао оно што му је опет Јововић рекао, а то је да је наводно тражио пиштољ од особља југословенске амбасаде.

Овакве тврдње академика Крестића се на суду одбацују чак и као сведочење јер се сматрају за рекла-казала, односно у англосаксонском праву „хеарсаи“, тј. гласина, у случају да нема било каквог материјалног доказа који би поткрепио такав исказ, а притом се и не ради о непосредном сведочењу.

Документ не добија на значају као доказ тиме што је похрањен у Архиви САНУ, Конгресној бибилиотеци или у Ватиканским музејима, већ ако постоје други материјални докази који потврђују његову садржину.

Крестић, који злоупотребљава своје звање историчара, применио је исту идеолошку матрицу као када је писао своја дела посвећена српско-хрватским односима, а то је да, без обзира на науку, износи тврдње које изражавају његову четничку идеологију.

Крестић је експерт за стварање митова и индукцију мржње користећи „fake news“, а све у циљу оправдања пројекта разбијања Југославије и реализације алтернативног пројекта Велике Србије.

Митови су националистима неопходни, како је то још објаснио Mosse на примеру немачког националсоцијализма, ради стварања нове „националистичке религије“, чему су и Крестић и Радовић дали свој немерљив допринос у периоду од почетка осамдесетих година прошлог века.

Пример Јововића је истовремено класичан пример стварања националистичког мита од стране државних органа.

У конкретном случају београдске власти институционализују и озваничавају једну измишљену причу додељивањем улице и спомен-плоче Јововићу, а опет ради „учвршћења“ климаве приче која нема никакво објективно и научно утемељење.

Циљ овог новокомпонованог мита је да се српски национални идентитет стално одржава у страху и менталитету националног опсадног стања са следећим тезама: Срби су жртве усташа како 1941. године, тако и данас од стране „усташоидне“ власти у савременој Хрватској;  Србе неко мора да заштити, а то могу бити једино четници, тј. националисти, који су „убили“ Павелића; антифашисти су анационални издајници јер нису убили Павелића; братство и јединство је будалаштина, а антифашистичко југословенство је „гробница“ Срба, итд. Парадокс ових ставова се огледа и у следећем велеобрту.

Брнабићка, републичка премијерка,  током посете Аргентини 2019. године велича и одаје пошту Милану Стојадиновићу, бившем председнику владе, који је шуровао са Павелићем у Буенос Ајресу, те потписао споразум 1954. године о српско-хрватском разграничењу.

После мање од годину дана иста та власт, али на градском нивоу, назове улицу по Јововићу, који је наводно извршио атентат на Павелића 1957. године.

Вероватно је ово друго у циљу „спиновања“ како би се скренула пажња са колаборационизма српских и хрватских националиста, попут Додика и Човића у данашњој Босни и Херцеговини, или њихових претходника у II светском рату и послератном периоду.

Стварање митова ни из чега је својствено сваком национализму, али српски националисти постављају нове стандарде противречности, неоснованости и политичке манипулације.

Влатко Секуловић
Аутор је адвокат, бивши народни посланик у Скупштини Србије


# интервју Влатко Секуловић Благоје Јововић Анте Павелић атентат
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима