Алексиначке невине жртве НАТО агресије

Срећом без људских жртава, али страдала је аутобуска станица, касарна „Делиград“, конфекција „Морава“, ауто школа „Шуматовац“, мотел и околне куће.

5. априла 1999. у 21.35 са седам пројектила, огромне разорне моћи, са радиоактивним супстанцама, погођено је срце нашег града, улице Душана Тривунца и Вука Караџића.  Разорено је 35 породичних кућа, 24 помоћних зграда и 120 станова. Уништен је Дом здравља са хитном помоћи, општом медицином, стоматолошком службом и кућном негом болесника и ако је био јасно обележен заставом Црвеног крста.

У тој ноћи страве животе је изгубило 11 наших суграђана :
Јовановић Војислав (26.12.1907) и Радојка (29.11.1913),
Радојичић Јован (8.2.1924)  и  Софија (29.11.1919),
Миливојевић Гвозден (3.9.1906) и Драгица (22.7.1919),
Миладиновић Драгомир (1.8.1932), Љубица (5.6.1936) и ћерка Снежана (20.6.1959),
Арсић Богомир (13.7.1930) и
Станковић Велимир (5.12.1947), a тридесетак је теже и лакше рањено.

Невине жртве никад неће бити заборављене!

Страдала је и алексиначка привреда, фирме:  „Ангроколонијал“, „Бетоњерка“, „Емпа“, „Живинарство“,“ Исхрана“, „Хладњача“, отпад „Делиград“, Г.П „Моравица“, „Јелка Радуловић“,  „Фрад“, штампарија “7 јули“ и ветеринарска станица. Више хиљада радника остало је без посла, а њихове породице без икаквих прихода.

Ни после 19 година наш град се привредно и економски није опоравио од овог злочиначког и зверског бомбардовања. Општина Алексинац  данас спада у неразвијене општине и четврта је по незапошљености у Србији.